Kolumna Todore Škoro: Kad ljubav pobegne kroz prozor

Filed under: kolumne,region,Todora Škoro |

            ljubav zauvekVerujem da nema onih koji ne znaju da se, kad beda zakuca na vrata, događa istina iz naslova ovoga teksta, kako izreka kaže. Beda je, doduše, relativan pojam, ali je na globalnom nivou obznanjeno, ima tome već pet-šest godina, kako je počela velika svetska ekonomska kriza, počim je termin „beda“ dobio i sasvim legitiman status.

            I zbilja je tako, bar što se velike većine svetske populacije tiče. Manjina je ostala bogata, kao i uvek. Zapravo, još је bogatija nego pre. Ali, neću o njima, bar ne eksplicitno.

            Hoću o ljubavi, onoj koja pobegne kroz prozor.

            Treba li statistika da nam kaže da se, u doba nemaštine, brakovi kao uobičajeni rezultati ljubavi razvode više nego inače?  Treba li  štampa, u svojim crnim hronikama, da nam potvrdi da se ubistva, pljačke, prevare događaju češće i više, ne samo prema nepoznatima nego i prema rođacima, prijateljima? Treba li učestali fizički sukobi najmlađih po školskim dvorištima, koji umeju da rezultiraju i smrtnim ishodom, da nam nešto kažu o toj deci, frustriranoj, agresivnoj preko svake mere, ne zbog nedostatka para nego zbog nedostatka pažnje i ljubavi? Ali oni to često ne znaju, a ni njihovi roditelji, nažalost…

Nije novac taj koji će od deteta napraviti čoveka, nego lepa reč, razumevanje, ljubav.

            Ona ljubav koja je pobegla kroz prozor.

            Opisujući jednu prošlu krizu, scenarista ovdašnje tv-serije je napisao ovakav dijalog bračnog para, uplašenog pred nastupajućom bedom:

            „ Dušo, kako ćemo bez para?“ – pita On.

            „ Nije pitanje, dragi, kako ćemo bez para, nego kako ćemo bez – duše“, kaže Ona.

            Ostajemo li, nužno, bez duše onda kada i blagostanja nestane?

            Ili, jedno bolje pitanje: kako sačuvati dušu (i ljubav!) uprkos bedi oko nas?

            Ovde zastajem, jer kratkog, jedinstvenog, apsolutno ispravnog odgovora nema. Ali je najvažnije da svako pokuša da do njega dođe, da proba da odgonetne koji je to njegov lični  put koji će ga spasiti od očaja i beznađa, od straha i strepnje za budućnost, svoje i svoje dece, uvećanu do besmisla činjenicom da se nema dovoljno materijalnog blaga da bi se živelo opušteno i mirno.

            Ako bih sad rekla da miran san i mirnu javu obezbeđuje čista savest, moralna ispravnost, požrtvovanost za druge, pravednost koja nas u životu vodi i (opet!) – ljubav prema svetu, rizikovala bih da mi oni ekonomski najugroženiji bar opsuju pola familije, ako ne da me gađaju nečim, ako bi me sreli. Neka. Opet ću im reći da nisu u pravu, da to što su očajni i nesrećni nije zato što im se (kao i većini) ispraznio novčanik, nego zato što su dozvolili da im se – isprazni srce.

            Teško je, ali nije nepremostivo „imati pa nemati“. Teže je čini mi se, mentalitetu ovoga naroda, priznati pred drugima, ogoliti se – da nemaš, da nemaš kao pre. Pa se sve češće čuju razni izgovori kako više ne bismo jedni drugima išli u kućne posete, tako uobičajene nekad.  Jer, uđeš li prijatelju u kuću, videćeš da još uvek ima stari, a ne LCD televizor, videćeš mu pohaban tepih, uočićeš, krajičkom oka, i olinjale kućne papuče u čošku u predsoblju. I nema veze što je i kod tebe situacija preslikana, ni ti ni tvoj prijatelj nećete dozvoliti da onaj drugi to vidi.

Umesto stvarnih susreta, zato se biraju  elektronski, virtuelni, oni gde svoju „stvarnost“ možeš da predstaviš po svojoj volji, a ne onakvom kakva ona jeste. Internet društvene mreže zamenile su porodicu, prijatelje, istinske susrete, razgovore, zagrljaje… U svakoj kući bar neko (a često i svi) sede za svojim monitorima, razmenjuju misli i osećanja sa nepoznatim „prijateljima“, umesto sa bližnjima. Izbegavaju čak i sopstvenu ženu (ili muža), zabrinuti, tmurni, očajni, uplašeni da će završiti gladni, na ulici. I retko će pomaziti decu (možda samo prvih dana u mesecu, onih kad „legne plata“pa su „svi srećni“), ženu još ređe, čini mi se, jer žene su tek još više zabrinute za opstanak porodice. Ne shvatajući, ni jedno ni drugo, da takvim ponašanjem ne obezbeđuju opstanak nego propast.

            Pa, može li drukčije, pitamo se?

            Može. Ali sve zavisi od čoveka, od njegovog unutarnjeg bogatstva, pre svega.. Ako  sada ovde ispričam jednu drukčiju priču znam da će malo njih poverovati da je istinita, da se i tako može. Većina će verovati da je to jedna od onih urbanih legendi smišljenih da nam zlo u kome smo ne padne toliko teško. Ipak, ispričaću je:

            Usamljeni stari bračni par koji je mnogo ekonomskih kriza i ratova preživeo, ovu poslednju je dočekao kao nešto uobičajeno. Ipak, zbog sve manjih i neredovnijih primanja i u njima dvoma nekako se stvorila strepnja. Smanjivali su porcije sa hranom, odrekli se izleta, novih toplih šalova pred zimu, čak i lekova koji nisu baš neophodni, ali su, uvek, kao i svih zajedničkih pedeset godina, gde god pođu išli držeći se za ruke. Jedne večeri, ona je tiho predložila, on prihvatio, dok su gledali te bele loptice na ekranu kako iskaču, da i oni kupe srećku. Kupili su je i određenim danom u nedelji, držeći se za ruke, gledali izvlačenje. Jedna, druga, peta nedelja – ništa sa njihovog listića. I on i ona počeli su, međutim, da osećaju neku dotad nepoznatu želju, neku čudnu „glad“ za dobitkom. A onda sreća! Svi brojevi sa listića koji su ono onomad kupili bili su izvučeni!

            I radosni, ali i uplašeni (šta će oni sad s tolikim novcem!) otišli su do centrale lutrije, pokazali svoj, već izgužvani listić, a onda ih je mlada službenica sažaljivo pogledala:

            „Ovo jesu ti brojevi, ali nažalost nisu iz ovog kola. Trebalo je da listić uplaćujete svake nedelje, a ne samo jednom“ – rekla je.

            Ostala je iznenađena kad je videla dvoje starih kako su odahnuli, nasmejali se, a onda, uhvativši se za ruke, izišli na ulicu…

            Znam, iako nisam čula šta govore, da su pričali o opasnosti u koju su zamalo upali – da im ljubav pobegne kroz prozor.

            A bogati? Šta sa njima?

            Pa, i njih ume da boli glava. I oni nose samo jedan par cipela u jednom momentu. I imaju problem koji oni koji to nisu, nemaju: pokušavaju da kupe ljubav, a znaju, prokleto dobro znaju da samo to ne mogu novcem da kupe.

            I nesrećni su jer se njihov prozor, od praznine koja duva njihovim životom, možda zauvek zalupio.Mada, taj prozor može da se zalupi i kod siromašnih. Ako se na njega ne pazi.

One Response to Kolumna Todore Škoro: Kad ljubav pobegne kroz prozor

  1. woow…sjajno…Pisac i po. Bas je snazna prica.

    Pipi Dragica Rajic Racic
    20/02/2013 at 11:56
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*