Kolumna Todore Škoro: Čarobne reči

Filed under: kolumne,region,Srbija,Todora Škoro |

carobne reciKako pisati o kulturi i šta o njoj misliti kad u jednom istom danu saznam da je najozbiljniji kandidat za ovogodišnju NIN-ovu nagradu, knjiga Oto Horvata „Sabo je stao“, štampana nedavno u samo trista primeraka, a da se (još jedna) novokomponovana zvezda poznata po razgolićenosti i skandalima, sprema da napiše knjigu?  Ovu prvu „zanimljivost“ pronašla sam sasvim slučajno, ova druga bila je na naslovnim stranama elektronskih dnevnih novina. I to govori sve. Slutim, pošto je Horvatu „za dlaku“ izmaklo priznanje (ovenčao se Filip David, za roman „Kuća sećanja i zaborava“) tiraž njegove knjige neće biti doštampavan, ali da će zato knjiga „književnice“ u najavi, već biti „neslućeni hit“.

I tu bi trebalo stati, dići ruke od svega, od pisanja o kulturi zapravo, ne od kulture same. Nju gajiti i čuvati kao blago, dobro skriveno, jer deliti ga može jedino da izazove bes i podsmeh rulje naviknute na neku novu kulturu kakvu kontinuirano propagiraju mediji, a čiji je tipični predstavnik rečena pevačica. Više od dve decenije se ovde kultura guši i potiskuje i ne znam zašto se uopšte čudim što je ona danas ravna incidentu!

A opet, kao ilustraciju sumorne nam stvarnosti, želim da ispričam jednu priču.

U poslednjoj deceniji prošloga veka (kada je sve i počelo)  deca moje kume su bila malena i ona je osećala silan strah od toga u kakve će ljude oni izrasti. Ko zna kakvim majčinskim trikovima, zabranama, molbama, trudila se da ih odgaji onako kako je i sama bila odgajana, i kako to treba. Sećam se, njena devojčica, imala je tada samo pet godina, i bila je tek pošla u obdanište, vrativši se kući ispričala je majci kako je na vaspitačicino pitanje koje su to čarobne reči, jedino ona znala da je odgovor – hvala, molim, izvinite, izvolite.. Moja kuma je bila presrećna i preponosna. Devojčica je bila tužna. Kad sam je pitala zašto, rekla je – Zato što i druga deca to nisu znala. To mi je bio znak da je dete na pravom putu, ali da će taj put i njoj, i njenoj majci biti trnovit. Nije lako razlikovati se od rulje, jer rulja ne toleriše drukčije (valjda podsvesno znajući kako su ti drukčiji bolji).

Sticajem životnih okolnosti, izgubila sam kontakt sa kumom i njenom porodicom, ali sam ovih dana poželela da saznam šta se dogodilo sa tužnom devojčicom koja je jedina znala čarobne reči. Zahvaljujući  prednostima moderne komunikacije za minut-dva sam otkrila da je ta devojčica izrasla u lepu i pametnu devojku, da je završila fakultet sa najvišim ocenama, da je dobila poziv jedne strane zemlje za usavršavanje, ali da je, zasad, od toga odustala, jer , rekla je, „još se ovde za šta ima boriti“. Naime, ona je jedna od onih mladih ljudi koji su „okupirali“ jedan  prestonički bioskop, želeći da se kultura vrati čoveku. I čovek kulturi. U to ime, otišli su svi zajedno i pod prozor aktuelnog ministra kulture, pevejući mu. Slično onome kako je taj isti ministar izvodio muzičare svoje filharmonije pred skorojevićke kafiće, ne bi li  pokazao šta je to kultura. Ministar je, međutim, na čin ovih mladih ljudi ostao gluv. Ili bar nem. Nije ih podržao iako mnogi drugi jesu.

Kad sam to čula, bila sam podjednako tužna kao ona mala devojčica s početka priče koja je znala čarobne reči. Jedino što mogu da posavetujem tom divnom mladom biću jeste da  čarobne reči nikada ne zaboravi, da ih govori što češće, da viče ako treba, ne bi li čuo onaj ko treba, pa bio to  i ministar, duboko zavaljen u svoju fotelju iz koje, umesto da bolje sagleda šta je to kultura, on je, izgleda uopšte više ne vidi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*