Urušavanje mnogih vrednosti, pa i umetničkih, književnih, ne događa se samo favorizovanjem kiča i nekvaliteta, te potkulture koja potonjom raširenošću preti da postane opšti i priznati model stvaranja. Ne, u poslednje vreme se događa da se i ono što bi moglo da bude književna vrednost koristi kako bi se ta ista vrednost urušila.
Kako?
Znaju to urednici jedne od najpoznatijih ovdašnjih izdavačkih kuća, Arhipelag iz Beograda (mada ne samo oni), koji su se “dosetili” da plasiraju novi trend u izdavaštvu, objavljujući svako malo takozvane antologije, uglavnom tematske (čak su i takvu ediciju pokrenuli, znači stvar nije slučajna), pa iz njihove radionice imamo tematsku antologiju priča o starosti (“Starost”), tematsku antologiju o događanjima iz poslastičarnica (“Poslastičarske priče”) antologiju ,priča „za odbranu i poslednje dane književnosti“, pod naslovom „Bunker“ i najnoviju, od pre neki dan, tematsku antologiju o – novinama (“Četvrtasto mesto”)…
Niko ne spori da antologija može biti i tematska (ma kakva odabrana tema bila). Sporan je jedino ovde termin antologije. Oduvek je on, kroz istoriju književnosti podrazumevao izbor najboljih romana, priča i drugih književnih vrsta, već objavljenih, a koje su prošle sud čitalaca, kritike, vremena, dok su na časno ime priređivača antologije jedino imali pravo oni zaista bogati sveobuhvatnim znanjem i savršenim pregledom književne produkcije, kako bi izbor bio potpun, kako bi termin antologija opravdao svoje ime.
Međutim…
U Arhipelagovom najnovijem izumu govora nema o izboru delâ, jer dela koja ulaze u njihove rečene antologije, a u momentu obznanjivanja početka rada na “antologiji” – nisu još ni bila napisana! Izbor Arhipelagovih urednika jeste tako jedino izbor autora koji će u takvu antologiju ući, nikako ne i izbor priča, te time gubi pravo na ime Antologija. Drugi razlog za oduzimanje prava da to delo u nastajanju antologijom zovu (podsećanje: to je izbor!) jeste činjenica da, i kad im autori napišu tražene priče, urednici tu ne mogu da vrše nikakav izbor među pričama, jer od svakog izabranog autora, logično, dobiju samo po – jednu. I ma kako veliko ime stajalo u njenom potpisu, to još uvek nije garancija da je ta priča, svojim kvalitetom, antologijska… Treće, već napred pomenuto, ni vreme, ni kritika, ni publika ta dela nisu vrednovala kao vrhunska (jer ih niko, sve do izlaska takve Arhipelagove “antologije” video nije, osim priređivača).
Neko će reći, stvar je samo terminološka, ako zamenimo reč antologija pojmom zajednička zbirka, neće postojati nikakav problem. I u pravu bi bio svako ko to kaže. Međutim, Arhipelagovi urednici ne odustaju od ovoga (divnog, za svako poštovanje) termina – antologija, izvesno zato što obećava veću produktivnost, veću zainteresovanost čitalaca, pa time i veću prodaju (zaradu), (ne)shvatajući da time grubo varaju čitaoce. A „Arhipelagovi“ autori dotle, poput vrednih đaka u osnovnoj školi, pišu svoje domaće pismene zadatke, predaju vežbanku učitelju i nadaju se dobroj oceni, jer na knjizi piše ta famozna reč – antologija.
-Šta trenutno pišeš?
-Ma, priču za neku antologiju…
Zvuči li vam ovaj dijalog besmisleno? I meni. A njima, ne znam. Oni i dalje pišu. Antologije.
Pročitajte i:
