Kolumna Primoža Vresnika: Pa, Slovenci nisu samo fini ljudi

Filed under: kolumne,Primož Vresnik,region |

maribor_protestiKraj meseca novembra i na početku decembra 2012  počelo je. Maribor, grad u Severnoj Sloveniji, pretvorio se u Bejrut, što se vatre i sukoba tiče. Opštenarodni ustanak protiv političke samozadovoljšćine, korupcije i za socialna prava  malog čoveka zapalio i podigao je slovenačke gradove i gradiće. Narod je izašao na ulicu. Slovenci gruhnuše na ulicu. A na oči ne gruhnuše  ni jedna suza, jer su Slovenci  suviše ljuti na svoje političare. Pune se parkovi, ulice i mesta ispred važnih zgrada. A to nije samo buna i pobuna nego opštenarodni ustanak protiv oligarhije na vlasti. A globalno protiv kapitalizma. Ljudi na ulicama su za ostavku svih političara  koji su izgubili socialni kontakt sa narodom. Bez obzira na stranačku pripadnost. Na početku i kraju decembra kroz gole grane drveća u gradskim parkovima ne viri samo zima,  sa ledenim licem,  kao što bi hteli umetnici, nego se ukazuju lica različitih generacija. Političari su  u tranzicijskom vremenu postali građani prve klase, koji ne mare puno za socialne poteškoće malih ljudi, koji ne održavaju socialnu brigu za građane, negu predstavljivaju one koji  su se izgubili u sofisticiranoj palati makroekonomskih kalkulacija i vešte retorike. Postali su lukavi pravničari i politolozi. U njihovoj sofisticiranoj palati nije bilo više mesta nit za socialu nit za malog čoveka.

Pa šta bi sa time ?  Oni su predodređeni za velike stvari, oni su stvoreni za politiku vrhunskoga ranga. Sociala, šta je zapravo to ? U devetdesetim godinama dvadesetog stoljeća u Sloveniji reklamirao se liberalizam i sloboda poduzetništva i to snalažljivost u ne baš uvek legalnim poslovima. Na tržištu se stvorio plastični novac, koji više puta nije bio pokriven sa radom. A ta vremena su prošla, dogodovštine liberalističkih fantasta prešle su u dugove i neostvarenu maštu. Političari su u poslednje vreme rešili da će makroekonomske probleme savladati na domaćem dvorištu i način da će opteretiti grbaču malog čoveka. Mere štednje.  Nekada su tome rekli politika zatezanja kaiševa. Da, zatežu se kaiševi, ali samo na pantalonama onoga koji je i do sada izdržao sva socialna iskušenja i poniženja, zatežu se kaiševi na pantalonama malog čoveka. Ali ostaju ukrasni kaiševi na pantalonama tranzicijskih političara koji se ne zatežu, pa oni su građani prve klase, njihovi žepi su sumnjivo otvoreni i za drugačije poslove. Oni ne štede. Štednja i mere štednje, pa to je za narod, neka narod plati velike dugove. U Sloveniji se več duže vreme upotrebljava ovaj rečnik: pa to je trošak, pa to nije trošak, pa to je suvišni trošak… A sve više izgleda da je največji suvišni  trošak život prosečnog Slovenca. Sigurno se na demonstracijama opštenarodnog ustanaka u Sloveniji  dogodilo šta se ne bi trebalo, sigurno se desilo masovno kršenje javnog reda i mira, a uz komentar da kantu sa bencinom  i šibicu u ruci ne drži narod nego političari na vlasti. Političari već duže vreme nisu uzor društvenog života, a o nekvoj morali da i ne govorimo. Kritika kapitalizma vodi se u Sloveniji na ulicama, trgovima, parkovima i to ne iz određene političke adrese, nego iz adrese civilnoga  društva. Javna mesta postala su izražajna forma naroda, parole i  oštri rečenični sklopovi. Živa usna književnost na ulicama, maštovite i nemaštovite parole. A sve je to samo narod…  – Ljudi ! Zaslužujemo  bolji socialni život, viče narod na ulicama. Političari samo iskorištavaju pospanost građana odnosno civilnog društva, to je primetio i čuveni američki sociolog Vrajt Majls koji je utvrdio da je pospanost civilnog društva štedna za društvo u celini. Vietnam se počeo događati onoga momenta kada je bio narod zakupljen sa punim frižiderima i stvarima dobroga životnoga statusa. Tada su ljudi na vlasti počeli da vode samostalni neoimperialističku politiku, odvojenu od naroda. Tada su političari počeli da žive odvojeni od naroda. Danas je vreme drugačijih frižidera, mnogi su toliko prazni da bi mogao da baciš kamenčić, baš isto kao što baciš kamenčić u bunar.  Slovenija je živela u utvari da je mala Švajcarska, to je bio otkriveni i potajni slovenački ekonomski idealizam u dobi socializma, a sada je sve  postalo jasnije: za Evropu nije toliko ekonomsko zanimljiva. Sever Evrope  drži se svoga i ne mari puno za one dole. Nakon raspada SFRJ slavenske zemalje uhvatio je tranzicijski talas, a največi broj stanovništva  postao je izgubljen u svim tim kapitalističkim računima i događajima. Pošteni ljudi su se upitali: od dakle komšiji pare, sigurno ne iz plate ? Kada narod tuguje za Jugoslavijom tuguje za socialnom bezbednošću koja je ona pružala i to više nego za idejom međunarodnog slavenskog druženja. Druženje zapravo nije bio toliko sudbonosno za republike, ali su iz njega napravili veliku sentimentalnu političku priču. Slaveni se žestoko zavole i posvađaju, taj skok iz hladnoga na vruće već je istorijsko, sociološko i antropološko poznat.  Ništa novo.  – Pa vi ste prvi otišli iz Juge, rekao mi je dobar poznanik iz Zaječara,  a sada ste dobili svoje, za vaše ekonomske snove. – Vidim, nastavlja, da Slovenci niste samo fini ljudi, umete da bijete. Delimično je u pravu. Slovenija je sigurno ispunila svoj nacionalni cilj, ali na socialnom planu za sve Slovence sreće i hleba nema. Najgori protivnik Slavenima sada je kapitalizam. Donosi turbulencije i razdvajanja. Sa ustankom u Sloveniji dogodio se ponovo buđenje civilnog društva. A istorija ima svoje umetničko pamćenje:  ako ne bi bilo Margaret Tečer ne bi bilo pank pokreta. Civilno društvo budi se u teškim vremenima i u kreaciji, stvaralaštvu…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*