Kolumna Nataše Ristić: Vrzino kolo

Filed under: kolumne,region |

Čitam ovih dana puno pesama savremenih pesnika. I kritika tih pesama. Nažalost, malo je i jednih i drugih koje bih nazvala vrednima. Ne, nemojte pogrešno da me shvatite! Nisam ja zanovetalo koje traži trunke u jajetu, ali sam neko ko zna da pesma ima svoje zakonitosti i da pesnik ne može biti bilo ko. Ne može se to ni naučiti. Što bi rekao naš narod, ili jesi, ili nisi.    Nekada, davno, u osnovnoj školi i ja sam pokušavala da pišem pesme. Bile su… onako…  Skoro pa pesme. Nekako sam oduvek patila od viška reči i manjka poetskog. Sa stihom sam se nekako i snalazila. A onda sam odustala. Potonula u prozu. Saživela se sa njom. Ali, i dalje volim poeziju… Volim da je čitam, slušam, doživljavam, proživljavam, tumačim… Da, volim da je tumačim! Uživim se u to potpuno, pa postanem omamljena nadhnućem kada se ona otvori ispred mene, posebno ona, hermetički zatvorena, ona za koju je potrebno dodatno traganje i poduže istraživanje. Trud koji uložimo u neki rad nam zaista vraća duplo na tasu unutrašnjeg zadovoljstva. Ne štedim na sopstvenim mentalnim ulaganjima i uglavnom dosta dobijem. Uostalom, to ionako spada u uži krug moga rada, u onaj omiljeni.

   Naiđoh tako na različite pesme i pesnike. Neke prave, a neke samozvane, zaštićene lažnim kičastim ruhom sopstvenog ubeđenja kao neprobojnim pancirom. Ne, neću se baviti njima. Neka pišu. Verovatno ih to čini srećnim. Mene su više začudili ljudi (ogroman broj ljudi) koji se oduševljavaju njihovom skaradnom poezijom. Ne mogu da odolim, a da ne navedem jedan primer. Mladić, na kog naleteh u jednoj poetskoj grupi, piše pesme. Zadivljen je njima. Pesme su na nivou deteta od nekih 14-15 godina ( provereno znam jer radim sa decom tog uzrasta). Ali su rimovane. I emotivne. Jako emotivne.  Šalje meni taj isti mladić jedno veče poruku da pročitam njegovu novu pesmu i da uživam. Još kaže, plačite slobodno, i ja sam plakao dok sam je pisao. Da. Ne karikiram, zaista je to napisao i meni u poruci, i iznad pesme. Otvorim ja pesmu, kad ono nije pesma, već poema. Ogromna i tužna, o majci koja ga je ostavila, mnogo mu nedostajala, ali je on, ipak, ne krivi, samo bi, eto,  želeo da sazna razlog. A ispod nekih dve stotine komentara, usklici oduševljenja, reči utehe zbog hude sudbine. Negde posle pedesetog komentara oglasi se pesnik lično i reče da pesma nije autobiografska, a tek na to se razularena gomila pomami – kako je on veliki umetnik kad je uspeo da se uživi u tako tešku situaciju i da je dočara tako verno. Pesma je imala tako jak uticaj da je jedan napisao drugu pesmu inspirisanu njome, ali ovaj put o majci-maćehi kojoj nikada neće oprostiti njena zverstva i nikad joj neće preći prag.  Zahvaljuje se mladić uveren da je možda i najveći ovozemaljski pesnik.  Krenem ja da kucam svoj komentar (zamolio me u poruci za to), otkucam dobrano, napišem mu ( krajnje uljudno i dobronamerno) na čemu bi sve trebao da poradi da bi njegova pesma zaista to i bila, pošaljem komentar, a onda ga brzinom vetra izbrišem. Znam, navukla bih bes pomenute  gomile na sebe, a to mi ni najmanje nije potrebno. Svojim komentarom bih pobila njihove pa bi me oni odmah raščerečili na stubu srama kao iskompleksiranu, zavidnu i slično (sigurna sam da bi bilo vulgarnijih komentara).  I zašto baš ja da razbijam uglađeni odraz u ogledalu jadnom mladiću? Neka živi sa njim, ako može, i ceo život. Šta se to mene uopšte tiče? Neka misli da mu je pesma savršena iako je daleko od toga. A onda krene da me gricka crv, neću ja reći, neće reći ni onaj sledeći, ni sledeći… A kolo laži sa svakim prećutkivanjem postaje sve čvršće, sve neraskidivije. Pa, ko nam je onda kriv što živimo u zabludama?

   Nešto nakon toga pročitah i par pesama jedne mlade, nadarene, više puta nagrađivane pesnikinje. Pesme su lepe, ali u potpunosti zatvorene. Može se rastumačiti svaki stih ponaosob, ali je teško sklopiti celinu. Suština  ostaje skrivena, nedodirljiva. Potrebno je dodatno objašnjenje samog autora. Podseti me ta hermetičnost na Nastasijevića, ali ne uspeh da prodrem kroz nju. Nije ovde poznata mitologija bila u pitanju. Čiste emocije su i odjeci stvarnosti, ali nesklopivi. A onda naleteh na kritiku te pesme pa potrčah da je pročitam ne bi li mi se sklopile kockice u glavi. Kad ono, nije kritika nego bulažnjenje prepuno stranih reči  i termina (valjda autor želi da svi vide kako je pametan i kakve sve reči zna, blago njemu!). Sve u svemu, kada se prevede na srpski ništa ne znači. I opet gomila pohvala za kritiku. Podseti me cela situacija na naše političare i njima slične  i njihovu birokratizaciju jezika. Hajde da pričamo, da svi vide da smo pametni, da nas niko ne razume a da ne sme to da prizna iz straha od sopstvene gluposti!  Vrzino kolo napravljeno od neznanja, nepismenosti, jezičke nekulture! I dokle tako? Kada će neko da ustane, pokida ga, prodere se: „Alo, bre, ima nas ovde i pismenih, i obrazovanih! To što pričate ne znači ništa! To je gomila praznih reči u kojima skrivate sopstveni odraz! Jadan i prazan odraz. Odraz koji liči na senku čoveka!“ Ili, možda, svi lagano postajemo senke… zaplašene senke… jadne i bezvoljne senke koje se jedva vuku, koje samo traže svoj zaklon od svetlosti, a samim tim i sami svesno pružamo ruke kolovođi pa neka nas vodi kuda mu volja.

O autorki: Nataša Ristić, rođena je 26. 7. 1975. u Loznici. Završila je grupu za srpski jezik i književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Radi kao profesor srpskog jezika u Beogradu. Piše prozu – kratke priče, pripovetke, romane.

One Response to Kolumna Nataše Ristić: Vrzino kolo

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*