Kolumna Nataše Ristić: Šta je sa kulturom? Da li je i ona instant?

Filed under: kolumne,region |

Nekada davno je postojao kult. Njemu su se klanjali, u njegovu čast prinosili različite žrtve, njega su slavili. Nije taj kult biran onako, stihijski. Uvek je imao određene zakonitosti, određenu svrhu. I stajao je uzvišeno nad varvarskim, neukim plemenima. I padala su plemena ničice da bi zaštitila svoj kult. Nije se tom kultu mogao približiti bilo ko iz plemena. Kult bi se razljutio i poslao veliku nedaću na pleme. Mogli su mu prilaziti samo oni izabrani, najučeniji, najmudriji. A onda su se ta plemena počela razvijati. Da, uglavnom se to dešavalo pod okriljem tog istog kulta. I tako, razvijajući se, shvatila su da im taj kult nije neophodan, pa i da je besmislen, na kraju krajeva primitivan. I rešila su da ga odbace. Nije bilo lako, ali to je bio neminovni put napretka. No, iza njega ostade ta stalna težnja ka uzvušenom, težnja stara koliko i čovek sam. I umesto kulta uzvišena postade kultura. Kulturi krenuši da teže svi. Kažem, teže, jer kultura nije nešto lako dostupno i dostižno. Čovek, pa i narod,  mora stalno da radi na sebi, da pomera granicu naviše, da pokušava da dokuči nedokučivo, nikako tu granicu da spušta.
A šta je sa današnjim instant-vremenom i kulturom? Da li je u njemu ona ostala uzvišena? Gledam i slušam oko sebe. Svi bi da budu deo te kulture. Da, potencijal! Želeli bi, ali, ako može bez rada, bez trošenja dragocenog vremena na neke tamo dosadne stvari. Čini mi se da bi idealno bilo kada bi mogla da se kupi na kilo, ili, još bolje, u radnji na ulici – šačicu kulture za poneti, ili, možda najbolje, kada bi mogla da se naruči, kao one čudesne kreme, čarobne tablete, magični čajevi od kojih se preko noći postaje mlađi, lepši, vitkiji! Popijemo tabletu i ona nas preko noći pretvori ne samo u kulturnog čoveka, nego i u čoveka koji razume, pa i stvara neka dela koja će postati deo kulturne zaostavštine! Pretvori nas u jednu svestranu ličnost, ličnost iz čijih pora izbija snaga i sjaj kulture! Pretvori nas u vrednu, uzvišenu ličnost. Srbija je zemlja u kojoj svaki drugi-treći stanovnik piše, piše pesme, priče, romane, a javna tajna je da je hiljade i hiljade njih nepismeno! Ne bih iznosila statističke brojke ovde – mislim da nisu merodavne. Mislim, pa i znam da je stanje mnogo gore od onog koje te brojke prikazuju. Ali, zar je bitno što ne znamo osnovne zakonitosti jezika i pravopisa, što nam je jezička kultura ravna nuli, kad mi znamo da tako lepo pišemo… pišemo o svemu…svojoj slavnoj istorijskoj prošlosti, Evropi kojoj hitamo raširenih krila, a tek što znamo da pišemo o ljubavnim, porodičnim bolima, tragedijama, svi se rasplaču kada pročitaju naše pesme i priče… Pa, zar je onda bitno što ne znamo da te iste pesme i priče imaju svoje zakonitosti? Zar je bitno što ne znamo kad se piše BIH, a kad BI, šta je JER, a šta JEL (obavezno spojeno), o rečci NE i da ne govorimo?
Ako ste nekada bili na Beogradskom sajmu knjiga, znate da je teško probiti se između štandova. Pomodarstvo je pojaviti se tamo! Kao da je dovoljno pojavljivanje da bi se postao deo kulturnog sveta, deo kulture. Bilo bi više nego divno kada bi par četvrtina ljudi koji se pojave tamo pročitala bar jednu knjigu, ali pravu, vrednu knjigu godišnje. Bojim se da je to daleko od stvarnosti. Čitaju ljudi, čitaju, ali šta? Iskrene ispovesti likova sa estradne scene – kad su, s kim su, kako, kad im je bilo teško, zbog čega su plakali, koliko novca zarađuju, na šta taj novac troše! A ti isti likovi se samozadovoljno smeškaju – eto, napisali su i knjigu! Baš su svestrani i ostvareni! I neka im sad neko kaže da nisu kulturni, da nisu deo kulture! I Mir-Jam je postala poznatija i voljenija od Andrića! I zanimljivija svakako! I lakša! Dobijamo nove instant-estetske kategorije: poznato, zanimljivo, lako! Aristotel se u grobu prevrće, ali, ko njega još i pamti, ovo je novo vreme, instant-vreme!
– Ne možeš se boriti protiv vetrenjača! Ne možeš ljudima glupost i primitivizam isterati iz srži bića! Više ih je, jači su! Neće te shvatiti, neće jer ne mogu da te shvate! Ostaje nam samo da napravimo svoje malo ostrvo na kom bi vladale sve vrednosti i zakonitosti kulture, da primimo na njega odabrane, sebi slične, a sve ostale, oteramo dole! – reče ovih dana jedna moja prijateljica.
– Znam, ali meni je to tako tužno! – odgovorih joj zamišljajući tužno i snuždeno lice uzvišene kulture na usamljenom, skoro pustom ostrvu.
I setih se Aristotela. I setih se njegovih kategorija. Tragediju odlikuje uzvišeno. Ono nije za svakoga. Ono je za onaj obrazovani deo nacije. Ne bez razloga! Potrebno je dobro izoštriti um i oko da bi se to uzvišeno moglo i nazreti. Ne mogu ga dokučiti plitkovidi. Komediju odlikuje komično. Ona je za prost narod. Neka se smeje nakon teškog rada. Više od toga i ne može da traži, ne može da shvati. Svako ume da se smeje. Hleba i igara, odnosno smeha i igara! I šarenila. I zadovoljan je prosti narod! Kao danas sa instant-kulturom! Samo mene još više rastužuje, pa i zabrinjava današnji smeh, instant-smeh. Zašto umemo da se smejemo samo ljudskoj gluposti i prostoti, najprimitivnoj vulgarnosti čoveka kao bića? Kada ćemo se zadovoljiti, kada ćemo reći: „E, sad je stvarno dosta! Preterali smo! Prešli smo sve granice!“
Prošli su vekovi. Da li se to kultura pretvorila u tragediju? Da li zato svi oni koji se bore ispod njene zastave imaju odlike tragičnih junaka? A možda se ona razljutila na nas, pleme svoje, jer joj prilazimo tek tako, bez dužnog reda, bez nužnog uvažavanja, pa nas baca hirovito u nedaće?

O autorki: Nataša Ristić, rođena je 26. 7. 1975. u Loznici. Završila je grupu za srpski jezik i književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Radi kao profesor srpskog jezika u Beogradu. Piše prozu – kratke priče, pripovetke, romane.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*