Kolumna Nataše Ristić: A deca? Gde su nam deca?

Filed under: kolumne,region |

Radim sa decom. Tinejdzerima. Volim svoj posao. Volim decu, volim književnost, volim jezik, a moj posao je upravo čudna, dobro zamešena, smesa svega toga. Najčešće me opija njen miris, njen ukus, ali me vrlo često i iznenadi svojom jačinom, svojom oporošću. Ponekad se zapitam da li su ova, današnja deca, zaista, ista bića kakva smo bili mi, pa i brojne generacije pre nas, u njihovim godinama. Ne, ne mislim pri tom na njihovu želju da nesputano rastu, da se protive, da ruše autoritete. Toga je uvek bilo i biće. Mislim na njihovu proračunatost, na njihovu nezainteresovanost, izgubljenost u vremenu i svetu koji ih okružuje. I iznad svega, mislim na nedostatak empatije kod njih.
Rudarski je posao naučiti ih da ne rade za ocenu, nego za sebe. Oni pred sobom vide samo penkalo i dnevnik. I tu je kraj priče za njih. Gledaju, naravno, da što manje sebe ulože, ne shvatajući da su time sami na gubitku. Zaista je danas prava retkost sresti učenika koji je uzeo da nešto pročita samoinicijativno, iz sopstvenog zadovoljstva, iz sopstvene potrebe, ali je zato vrlo često pitanje „A šta će nam to?“ Ne, ne sećam se da smo se mi stalno pitali treba li nam nešto, iako smo učili masu nepotrebnih stvari. Ne sećam se ni da smo se ponosili svojim neznanjem. A danas su u modi loši đaci. Danas je u modi neznanje koje udara na sva zvona.
Pismenost im je jedva zadovoljavajuća. Prava im je noćna mora pismeni zadatak pisan latiničnim pismom ( štampana latinica može, ali pisana – prava noćna mora!)  I vole da se prezivaju Cwetkowic, ili zovu Iwane. Jezička kultura im je na vrlo niskom nivou (čast izuzecima). Problem je sklopiti smislenu rečenicu pri odgovaranju. A tek  ako treba da bude i potpuna! Vrlo često i kad dobro misle ne mogu da pronađu reči da to iskažu. A tek reči! Što su im one problem! Čini mi se da im se leksički fond smanjuje iz dana u dan!
Ima tu dosta njihovih bisera, primera za moj nezaborav. Jedan od najboljih je na času obrade pesme „Pokošena livada“ Desanke Maksimović. Između ostalog treba da na stihu: „Zrikavci tužno zriču“ uoče i shvate onomatopeju. Zapela ja, zapeli oni. Nikako.
Pitam ih ja: „Pa, dobro, znate li šta su zrikavci?“
Odgovaraju glasno „Znamo!“
„ Pa kako se čuju zrikavci?“
Gledaju me belo. „Kako mislite – kako se čuju?“
I ja njih gledam belo. Preformulišem pitanje: „Kakav zvuk ispuštaju zrikavci?“
Tek tu im se gubi pogled. Vidim ja da tu nešto škripi. Pitam ih šta su zrikavci, a oni kao iz topa odgovaraju „Zrikavi ljudi“ Počnem da se smejem dok mi se pred očima javlja slika pokošene livade prepune zrikavih ljudi koji idu okolo i zriču ( u prevodu, razrooko gledaju). Ne znaju današnja deca ni šta je brazda (u brazdovitoj Srbijici), ni šta je šinjel, a domovina ne može biti ništa više do mesto u kom živimo. Već tamo, preko reke, nešto je drugo. Domovina, sigurno, nije.
(„Kad odem negde, ja ne mogu po nekoliko dana da kakim, reče davno jedan mali, a u domovini mogu uvek!“ – možda je i u pravu dete, možda nam je domovina upravo to – mesto na kom možemo da kakimo! Izvinjavam se na banalizovanju.)
Likovi su im, uglavnom, ili dobri, ili loši, kao da ono između ne postoji. Samo retki mogu da obrazlože činjenicama iz teksta karakterizaciju likova. Teško im je da izvuku uzročno – posledične veze, da shvate sled događaja. I retko šta im je zanimljivo. Još ređe ih nešto dotakne. Ne izvuku im uzdahe tuge sudbine malog Vanjke, ni Zoće („Kašika“). Ne jave se suze u očima posle „Balade o keruši“, ili čitanja Lazarevićeve pripovetke „Sve će to narod pozlatiti“. A meni, meni i posle skoro deset godina rada glas čudno zadrhti dok im čitam i treba mi poprilično snage da ga vratim u prisebno stanje i tu održim.
Na kraju krajeva, deca oslikavaju svet u kom živimo. Ti mali sunđeri upijaju ono što vide, ono što čuju. Žive u potrošačkom društvu, pa odmalena kalkulišu i ekonomišu. Šta je u ovoj zemlji kome škola donela? Znanje? Danas se sve, ionako, može kupiti, pa i diploma! Ne može duša, govorim, ali u vakuumu mi se gubi glas. Mislim da će se i ova reč uskoro naći među nepoznatim.
Ne mogu oni  shvatiti smisao kulture iz „Kursadzija“, raznih  rijalitija, gomile jeftinih sapunica. Zar su za to oni krivi? Dane provode uz šarene kutije prepune laganih čari. Roditelji, zauzeti sopstvenom trkom za golim preživljavanjem, nemaju vremena da ih kontrolišu. Roditeljima su bitne ocene, pa što bi deci trebalo nešto više! Knjige zahtevaju vreme, a deca oskudevaju u njemu. Svet ih, ionako, čeka na dlanu. U njemu su jednim klikom! Samo kad bi još znali da ga pametno koriste!
Ne znaju da komuniciraju? Pa, šta? Kompjuteri još uvek ne govore! Plašim se da uskoro neće znati ni oni!

O autorki: Nataša Ristić, rođena je 26. 7. 1975. u Loznici. Završila je grupu za srpski jezik i književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Radi kao profesor srpskog jezika u Beogradu. Piše prozu – kratke priče, pripovetke, romane.

kolumne Nataše Ristić

2 Responses to Kolumna Nataše Ristić: A deca? Gde su nam deca?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*