Kolumna Milana Balinde: Za koga pisci pišu?

Filed under: kolumne,Milan Balinda,pisci o svemu i svačemu,region |

Kada mi je ponuđeno da jednom mesečno pišem kolumnu za ovaj sajt, a ja prihvatio, odmah sam počeo da razmišljam o temi za moj prvi nastup, temi koja bi mogla da bude najava o čemu ću ja to da mudrujem. Mogla bi, ali nije obavezno da će biti: ne verujem da ću moći odoleti želji da napišem nešto i o Harli-Dejvidsonu. Napomenuto mi je da bi trebalo da pišem nešto o kulturi – „shvaćene u užem ili širem smislu“. Ja sam novinar; šta znam ja o kulturi? Znam koliko i o paradajzu, što će reći – nešto znam: svi paradajzi su crveni, a ima i zelenih. Ipak, kao novinar, znam ko zna! Za ovaj moj prvenac pustiću da govori čovek sa znanjem. To je Orhan Pamuk koji nam u članku što sledi, a u mom prevodu, odgovara na jedno od suštinskih pitanja književnosti: za koga pisac piše.

 

Orhan Pamuk

 Za koga pišem

To je pitanje.

U poslednjih 30 godina – od kako sam postao pisac – to je pitanje koje su mi i čitaoci i novinar najčešće postavljali. Njihovi su motivi zavisili od vremena i mesta, kao što su i stvari koje su želeli da saznaju. Ali su svi koristili isti sumnjičavi, super-škakljivi ton glasa.

Sredinom sedamdesetih, kad sam odlučio da postanem romanopisac, pitanje je odavalo rasprostranjeni licemerni stav da su umetnost i literatura bili luksuz u siromašnoj, nezapadnoj zemlji, mučenoj starim problemima.

Tu je takođe bila i sugestija da neko „toliko obrazovan i kulturan kao ti“ može da korisnije služi naciji kao doktor, boreći se protiv epidemija, ili kao inženjer gradeći mostove.

Francuski filozof Žan Pol Sartr osnažio je ovaj pogled u ranim sedamdesetim godinama rekavši da ne bi pisao romane kad bi bio intelektualac iz Bijafre.

Kasnije, oni koji su pitali „za koga pišeš?“ bili su više zainteresovani u pronalaženju odgovora od kog segmenta društva očekujem da me čita i da mu se sviđa moje delo.

Smatrao sam ta pitanja klopkom, i znao sam da ako ne odgovorim – „pišem za najsiromašnije i najugroženije slojeve društva“ – da bih bio optužen da štitim interese turskih zemljoposednika i njene buržoazije.

To je nasuprot činjenici da bi svaki pošteni pisac, koji može da bude toliko naivan da tvrdi da piše za seljake i radnike, bio odmah upozoren da njegove knjige imaju slabu šansu da čitaju osobe koje su polupismene.

Tih sedamdesetih, kad me je majka upitala „za koga pišeš?“, njen tužan i samilostan tone glasa govorio mi je da me je ona u suštini pitala „od čega nameravaš da živiš?“.

Kad su me prijatelji pitali za koga pišem, oni su podrugljivo sugerisali da niko nikad neće hteti da čita knjigu autora kao što sam ja.

Trideset godina kasnije, ovo mi se pitanje postavlja još češće. Pitanje ima više da vidi s činjenicom da su sada moji romani prevedeni na više od 40 jezika.

Naročito tokom poslednjih 10 godina, moji sve mnogobrojniji ispitivači izgledaju zabrinuto da ih nisam pogrešno razumeo, te stoga pitanju dodaju: „Pišeš na turskom, dakle, da li pišeš samo za Turke, ili takođe razmišljaš o široj publici koja te čita u prevodima?“

Bez obzira da li se radi unutar Turske ili izvan, pitanju je uvek pridružen isti sumnjičavi, super-škakljivi smešak, navodeći me da zaključim da ako hoću da potvrdim autentičnost svog dela, moram odgovoriti – „pišem samo za Turke“.

Da bismo shvatili značaj ovog pitanja, moramo se setiti da se uspon romana, kao književne forme, podudara s pojavom nacionalnih država. Kad su veliki romani 19. veka bili pisani, umetnost romana je u svakom pogledu bila nacionalna umetnost.

Balzak, Dikens, Dostojevski i Tolstoj pisali su za nadiraću srednju klasu svojih nacija, koja je mogla da otvori njihove knjige i prepozna svaki grad, ulicu, kuću, sobu i stolicu. Mogli su da dele iste ukuse kao što su radili u stvarnom svetu i da diskutuju iste ideje.

U 19. veku, romani tih velikih autora prvo su se pojavljivali u umetničkim i kulturnim dodacima nacionalnih novina, jer su njihovi autori govorili naciji.

Iza glasova pripovedača mogao je da se prepozna posmatrač zabrinut nacionalnim blagostanjem. Krajem 19 veka, čitati i pisati romane značilo je pridružiti se nacionalnoj raspravi koja je bila zatvorena za spoljni svet.

Ali današnje pisanje romana ima sasvim drugi smisao, kao što ima čitanje romana. Prve promene su se pojavile u prvoj polovini 20. veka, kada je angažman s modernizmom romanu doneo status visoke umetnosti.

Takođe su važne promene u komunikacijama kojima smo prisustvovali tokom poslednjih 30 godina. U veku globalnih medija, romanopisci nisu više ljudi koji moraju da se obraćaju samo srednjoj klasi u sopstvenoj zemlji, već osobe koje mogu da se obrate – i to odmah – čitaocima „umetničkih romana“ čitavog sveta.

Današnji čitaoci literature očekuju novu knjigu Gabrijela Garsije Markesa, J. M. Kotcija ili Pola Austera na isti način kao što su njihovi prethodnici očekivali novi Dikensov roman – kao najnoviju vest. Za romanopisce, ti i takvi svetski čitaoci čine daleko mnogobrojniju grupu od one u sopstvenoj zemlji.

Pisci pišu za svog idealnog čitaoca, za svoje omiljene, za sebe ili ni za koga. Sve je to tačno. Ali je takođe tačno da današnji pisci literature pišu i za one koji ih čitaju. Iz ovoga možemo zaključiti da današnji pisci literature postepeno pišu manje za svoje sopstvene nacionalne većine (koje ih ne čitaju) nego za manje grupe čitaoca literature u svetu – koje ih čitaju.

Dakle, nepotrebna pitanja, i sumnje o piščevim stvarnim namerama, reflektuju bojazan od ovog novog kulturnog poretka koji je nastajao tokom poslednjih 30 godina.

Ljudi koje to najviše uznemirava su predstavnici nezapadnih nacija i njihovih kulturnih institucija. Problematične nezapadne države koje su zabrinute za nacionalni identitet – i koje se opiru suočavanju s crnim mrljama svoje istorije – sumnjičave su kad su u pitanju kreativni romanopisci koji gledaju na istoriju i nacionalizam iz anacionalne perspektive.

Po njihovom shvatanju, pisac koji ne piše za nacionalnu publiku izlažu zemlju spoljnom iskorišćavanju i izmišljaju probleme koje ne postoje u stvarnosti.

Postoje paralelne sumnjičavosti i na Zapadu, gde mnogi čitaoci veruju da lokalna literatura mora da ostane lokalna, čista i verodostojna svojim nacionalnim korenima. Njihov prikriveni strah je da će pisac, koji se obraća svetskim čitaocima i opisuje izvan tradicije sopstvene kulture, izgubiti autentičnost.

Iza tog straha je čitaoc koji ne okleva da uđe u stranu zemlju koja je zaoštrila svoje veze sa svetom, i da sluša raspravu te zemlje sa samom sobom – kao što neko može da čuje komšijsku porodičnu raspravu. Ako se autor obraća publici u kojoj su uključeni čitaoci koji žive u drugim kulturama i govore druge jezike, onda i ta fantazija takođe umire.

Svi pisci imaju ogromnu želju da budu autentični i da čak nakon svih ovih godina volim kad me upitaju za koga pišem. Ali, iako autentičnost pisca zavisi i od njegove sposobnosti da otvori srce ka svetu u kome živi, isto toliko zavisi od njegove sposobnosti da razume svoju sopstvenu promenu položaja u svetu.

Ne postoji takva stvar kao što je idealni čitaoc, oslobođen uskogrudnih shvatanja i neopterećen društvenim zabranama i nacionalnim mitovima, kao što ne postoji idealni romanopisac. Ali potraga romanopisca za idealnim čitaocem – bili da je on nacionalan ili internacionalan – počinje romanopiščevom imaginacijom da takav čitaoc postoji, a zatim pisanjem knjiga za njega.

 * *  *

Orhan Pamuk rođen je 7. juna 1952. godine u Istambulu. Jedan je od istaknutih turskih i svetskih pisaca post-modernističkog literarnog perioda. Najznačajnija su mu dela „Dževdet – beg i njegovi sinovi“, „Tiha kuća“, „Bela tvrđava“, „Crna knjiga“, „Novi život“, „Sneg“ i „Istambul: uspomene i grad“. Nakon što je u intervjuu za jedne švajcarske novine, februara meseca 2005. godine, izjavio da u Turskoj niko ne pominje nasilnu smrt 30.000 Kurda i jednog miliona Jermena, turske vlasti su ga na sudu optužile za klevetu protiv zemlje. Proces je zaustavljen nakon snažnog međunarodnog pritiska na vlast u Ankari.

Na poziv svog srpskog izdavača, Pamuk je boravio u Beogradu maja meseca 2006. godine. Tada je kod nas promovisao svoju knjigu „Zovem se crveno“, koja je na turskom objavljena 1998.

Pamuku je dodeljena Nobelova nagrada za književnost 2006. godine, samo nekoliko meseci nakon što je ovaj njegov članak objavljen na engleskom.

O autoru: Milan Balinda (1950, Beograd), novinar, fotograf i pisac. Dopisnik iz Srednje Amerike i Meksika. Dugogodišnji novinar u „Majami heraldu“, kao i izdanju na španskom „Nuevo heraldu“. Autor knjige „Najlepši mitovi i legende Meksika“, Beograd, 2010. Uskoro mu izlazi biografija G. G. Markesa „Nobelovac iz Makonda“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*