Kolumna Milana Balinde: Smrt je domaća životinja

Filed under: kolumne,Milan Balinda,region |

Dan mrtvih u Meksiku proslavlja se dva dana. Svakoga prvog i drugog novembra čitav Meksiko, od Meksiko Sitija pa do najzabačenijeg planinskog sela ili naselja u džungli, pretvara se u šareni praznik zabave sa smrću. Prvoga dana duše umrle dece vraćaju se na kućni oltar koji je prepun raznoraznim ponudama u hrani, cveću i papirnim ukrasima. Na ovim oltarima, kao i na grobnicama, takođe su izloženi raznorazni lični predmeti koji su pripadali umrlima tako da njihove duše mogu da pronađu put ka svojim rođacima. Drugoga dana stižu duše odraslih. Mnogi Meksikanci tvrde da duše umrle dece već počinju da pristižu 31. oktobra tokom noći kao i da nije poznat slučaj da je neka duša odraslog ikada stigla pre dečijih.

Katolički crkveni praznik Svi sveti pada na prvi novembar, ali je u Meksiku Dan mrtvih duži zbog prastarog kulta prema smrti i umrlima koji su gajili meksički Indijanci. Kad su španski konkvistadori stigli do Maja i Asteka, našli su ih kako slave smrt od poslednjeg dana meseca oktobra pa sve do Nove godine. Krajem oktobra meseca završavali su se poljski radovi i tada su Indijanci obilnim obrocima proslavljali bogatu godinu u društvu svojih predaka. Katolička crkva je bila odlučila da uglavi svoj evropski praznik u staromeksički kalendar, ali je pri tome morala da prihvati skoro sve paganske običaje kako Maja i Asteka, tako Tolteka, Olmeka, Purepeča i ostalih indijanskih naroda.

Još sredinom oktobra meseca pekare, bombodžijske radnje i sve ostale trgovine prepune su proizvoda povezanih s  smrću i mrtvima. Najstariji i najpopularniji proizvod su glave od šećera  u obliku lobanje. Poslednjih godina čokoladne lobanje sve više zamenjuju bele šećerne, ali su obe ukrašene raznoraznim bojama. Po kućnim oltarima neke lobanjice imaju ispisano ime umrlog rođaka da bi mu se time olakšalo orijentisanje ka svom domu.

Sveće gore neprekidno. Četiri koje označavaju strane sveta, a potom za svakog člana porodice plus jedna više da se niko ne bi zaboravio. Dekorisani papiri u haosu boja meksičkih nijansi lepršaju se nad oltarima i grobovima. Crna boja prestavlja zemlju smrti. Violet je katolički simbol patnji i žalosti. Ljubičasta predstavlja proslavu. Bela stoji za čistotu i nadu. Žuta i narandžasta su sunce. Crvena zastupa hrišćanstvo i Hristovu krv, kao i krv svih Indijanaca i svih životinja. Sve je ukrašeno cvećem. Jedu se hlepčići u obliku kovčega i kostura. Ništa se ne ostavlja za sledeću godinu. Sve se ili pojede ili se pocepa kao papir. Indijanci nisu imali zapadnjački običaj da sakupljaju materijalna dobra koje su već odigrala svoju ulogu u životu. Ili smrti.

Deca obučena u kostime koji asociraju na smrt veselo se igraju. U poslednjih par decenija omiljen kostim devojčica je lik meksičke slikarke Fride Kalo. Meksikanci nazdravljaju smrti koju zovu ili Ćelava (la Pelona), ili Mršava (la Flaca), Koščata (la Huesuda), Zubata (la Dentona) ili Katrina. Oni se napiju u društvu smrti s namerom da je upoznaju, da je izazivaju, da je uplaše i da pokažu da je se ne boje. Biti u drugarskim odnosima sa smrću pomaže u svakodnevnim životnim situacijama.

Smrt je deo života u meksičkim verovanjima. Kult smrti je jedan od osnovnih elemenata meksičkih Indijanaca. Smrt i život samo su dva dela jedne celine. Kada se umre odlazi se u nešto bolje. Smrt može da bude osveta napornom životu. “Kaži mi kako si umro da ti kažem ko si bio”, poznata je izreka. Meksikanac skida veo misterije koja okružuje smrt i tako je svodi na nešto što je svakodnevna pojava. Smrt postaje kućni ljubimac.

 ČEKANJE NA LUPITINU DUŠU

 Huanitino dete, da nije umrlo, bilo bi obučeno u istu odeću koja sada leži na oltaru u njenoj kući. Sve osim plastičnih cipelica koje njeno dete najverovatnije nikada nije imalo jer Purepeche Indijanci idu bosi. Huanita priprema tamale za Dan mrtvih. U velikom loncu ispred kuće, na otvorenoj vatri, kuva se kukuruz od koga će da se pripremi masa. U masi kukuruza Huanita će da uvije nešto mesa, ili piletine, maslinke i papričice. U selu cene Huanitine tamale. Dolaze čak i gosti iz drugih krajeva. Huanita ne govori španski ali na Purepeče indijanskom veselo otpozdravlja na svako buenos dias. Priča staru priču o prvom Meksikancu, sinu Maja indijanke Melinče, koja je prevodila za španskog osvajača Korteza i sa njim imala dete. “Da, Meksiko je mnogo lep. Mi Indijanci i Meksikanci baš se fino slažemo”, komentariše Huanita koja takođe kaže da je katolkinja i koja zna da će duša njene rano preminule Lupite pronaći put do kuće tokom noći. Upaljenje su mnoge sveće da bi se razbila tama i olakšalo putovanje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*