Kolumna Milana Balinde: Hladna glava za vruće slike

Filed under: kolumne,Milan Balinda,region |
Foto Milan Balinda

Dogodilo se to pre deset godina, ali je situacija primenjiva, uz male izmene, i danas:

 Drugog avgusta 2002. opljačkan je Zavod za transfuziju krvi u Beogradu i plen je bio u gotovini. Bežeći s mesta zločina razbojnicima je usput ispadala lovina tako da su po okolnim ulicama posejali skoro jednu četvrtinu novca koji s uz pretnju pištolja opljačkali. Jedan moj prijatelj, inače novinar s dugogodišnjim iskustvom, prolazio je ulicom iza hrama Svetog Save otprilike jedan sat nakon tog razbojništva, ne znajući ništa o pljački. Detalji idu otprilike ovako:

 Moj prijatelj novinar, da ga nazovemo M.M., proveo je poslednjih dvadesetak godina radeći kao tehnički urednik, izdavač, novinar i fotograf u raznim zemljama na nekoliko kontinenata. Došao je u Beograd na „dugo zasluženi“ godišnji odmor. Hodajući uz ulicu iza Svetog Save prvo je ugledao dva policajca i prvo jedan a zatim drugi policijski auto, istina bez policijskih svetla, i tu je njemu proradio novinarski instinkt.

 „Mora biti da imaju neku smenu i da čuvaju Hram od terorističkog napada. To mi je prvo palo na pamet,“ objašnjava M.M. „Ipak sam skinuo poklopac s moje male Konike i izvukao zoner blendu spremajući se da uključim foto aparat ako vidim da neko leži na trotoaru. Naučio sam da bez mrtvih ili prebijenih nema vesti, pa nisam hteo da trošim ni vreme ni film. Tada sam, i dalje hodajući uz blagu uzbrdicu, nazreo jedno dva agenta u civilu, posle sam video da ih je bilo tri, i na trotoaru nešto kao ćebe ili neki pokrivač. Nakon još dva koraka video sam da je to pancir košulja. Tada već polako skidam aparat s ramena i uključujem ga. Vidim da mi je blenda na 11 i znam da samo treba da prođem pored mesta, gledajući desnim okom o čemu se radi, zatim prešavši ga jedno osam metara, hteo sam da sve imam u kadru, imao sam samo da se okrenem, podignem aparat na oko, iskadriram manje više i opalim. Moja Konika oštri sama i praktično je bešumna. Prolazeći pored mesta video sam gomilu crvenih novčanica. Ipak se ovde radi o nekoj vesti, pomislio sam. Dakle, snimam.

Tek što sam pritisnuo okidač, jedan od policajaca počeo je nešto da mi viće. „Šta vi to radite? Da li si ti to fotografisao? Koga ste pitali da fotografišete? Da niste neki novinar ili nešto?“ Počeo sam polako da mu se približavam i da vadim NUNS-ovu novinarsku legitimaciju. Rekao sam da nisam ulazio u „policijski prostor“, da nisam smetao njihovom poslu i da sam mislio da smem da fotografišem. „Ne sme da se slika bez pitanja!“ U tom trenutku prebacio sam se na „automatskog pilota“.

 Jedino što je meni bilo važno je da me ne uhapse ili da mi ne osvetle film. U oba slučaja ostao bih bez snimka, a snimak je jedino što u mom poslu ima vrednost osim naravno žive glave. Kako se ovde ni u kojem slučaju nije radilo o životu ili smrti, moj je jedini „zadatak“ bio da sačuvam snimak. Počeo sam mnogo da se izvinjavam i da nisam video da je na plastičnoj policijskoj traci bilo označeno da je zabranjeno fotografisanje jer je traka bila uvijena zbog vetra. Da sam bio izvan trake i to na pristojnom ostajanju itd. itd. Nije mi se ništa dopala ideja jednog agenta u civilu da mi se osvetli film. „Za koga vi radite?“ Nisam hteo da kažem da radim za jedne strane novine, jer i nisam bio fotografisao za njih, već za jedne beogradske a opet, nisam radio za te beogradske novine, mada sam nekoliko priloga kod njih objavio prethodnih nedelja. Rekao sam da sam novinar NUNS-a. Tada me je policajac u uniformi pogledao u lice, uporedio sa slikom na novinarskoj legitimaciji i zatim ju je bacio ispred mene na pločnik. Sagnuo sam se da je podignem i nastavio  s izvinjenjima.

 Nikad nije suvišno biti dovoljno ponizan da bi se spasla fotografija. Tu nema ničega ličnog i nije bilo načina da se ja nešto uvredim pri svemu tome. Nisam shvatio zašto mi je bacio legitimaciju na ulicu ali sam pretpostavio da je nešto tog dana bio ljut i da ga je nervirala moja … ne znam šta.

 Ta je fotografija izašla sledećeg dana u većem beogradskom dnevniku i zahvaljujući njoj dežurnom uredniku je bilo mnogo lakše da odluči šta ide na naslovnu stranu.“

 Ova priča moga prijatelja M.M. nije mnogo dramatična ali ukazuje na jedan problem a to je pitanje da li se na javnom mestu može fotografisati. Policija ograđuje kriminalnu scenu svojom trakom koju niko ne sme da pređe. Tu traku ne sme da pređe ni novinar ni građanin koji nije novinar. Bolje rečeno, novinar nema više prava od bilo kojeg građanina. Novinar ima više interesa od građanina ne-novinara da bude na mestu gde se neka vest događa. Novinarev veći interes proizilazi iz toga što je njegov posao je da predstavi vest javnosti jer javnost ima pravo da zna. Policija ima dužnost da zaštiti građane i niko ne bi trebalo da joj smeta pri obavljanju njene dužnosti. Ako novinar ne smeta radu policije ne bi trebalo da bude problema. Ni za policiju, ni za novinare a ni za javnost. Vrlo jednostavno, ali se u praksi ta novinarsko-policijska scena često komplikuje.

 U pet i deset ujutru 22. aprila 2000.-te godine u Majamiju 30 federalnih agenata provaliili su u kuću gde je se nalazio petogodišnji Elijan Gonzales i odveli ga u belom kombiju. Nakon toga počeli su ulični nemiri u Majamiju.

 Elijan Gonzales stigao je krajem novembra prethodne godine na unutrašnjoj gumi kamiona na domak majamijske plaže. Majka mu se udavila pri tom njihovom pokušaju da pobegnu sa Kube. Nakon oporavka u bolnici, Elijana su vlasti isporučile njegovom dedi po majci i sve bi bilo u redu da njegov otac nije, koji je bio razveden od Elijanove majke, pod pritiskom kastrovog režima zatražio da mu dete vrate na Kubu. Majčina porodica, gde su smestili Elijana, nije htela ni da čuje o vraćanju deteta, nisu hteli ni Kubanci iz Majamija, Kastro je organizovao mitinge na ostrvu, Kubanci su manifestovali u Majamiju, Dženet Rino, tadašnji državni tužilac, odlučila je da Elijana odvedu na silu. Predsednik Klinton podržavao je njenu odluku. Ja sam tog jutra mirno spavao jer je bila Velika subota i znao sam da vlasti neće da provociraju katoličke Kubance na verski praznik. Nisam bio u pravu. U pola šest zazvonio je telefon. Na liniji je bio Rui Fereira, Portugalac, moj prijatelj i saradnik iz Majami Heralda koji je dežurao ispred Gonzalesove kuće. Došli su!, rekao mi je.

 U osam ujutru već sam bio spreman kad je zazvonio telefon. Bio je to Herald. Dođi u redakciju, pravimo ekstra izdanje. Rekao sam da sam već spreman i da bih usput napravio nekoliko slika. Rečeno mi je da je to u redu ali da se pazim, da požurim, da su fotografi već na ulicama i da snimim samo nešto u prolazu.

 Na jedno pet šest stambenih blokova od moje kuće ugledao sam obrise nereda. Parkirao sam. Izvukao Nikona sa telcem i manji fotoaparat stila klasične Lajke, proverio da li mi se vidi heraldova legitimacija i krenuh pešice ka gužvi. Policija je bila u punoj opremi a masa ogorčena i besna. Počeo sam da fotografišem. Bio sam nervozan i pazio sam kuda ide policijski kordon. Pazio sam i Kubance strahujući da bi mogli da budu ljuti i na Herald, pa da se sve meni obije o glavu. Policija je pokušavala da izoluje protestante u manje grupe. Bilo je uhapšenih. Imao sam to na filmu. Snimam Konikom i objektivom od 35 milimetra. Čuvam film u Nikonu s telcem kada me budu oterali dalje. Jedan uhapšeni sedi na trotoaru i povraća. Imam taj snimak. Policajac mi kaže da pređem na drugu stranu. Prelazim. Na drugoj strani mi kažu da pređen na treću stranu. Prelazim. Hitro sam poslušan. Imam dve tri dobre fotografije i bila bi šteta da ne stignu na vreme. Herald me zove na mobilni. Pitaju da li imam nešto i kažu mi da dođem. Moja slika uhapšenog koji povraća ulazi u Ekstra izdanje. Naslovnu stranu krasi fotografija Alana Diaza iz AP-a. Fotografija prikazuje policajca s automatskom puškom kako izvlači Elijana iz ruku ribara Donata Dalrimple koji se sakrio u plakaru; onaj isti ribar koji je izvukao Elijana iz mora.

 Ta Diazova fotografija dobija Pulicerovu nagradu. Kasnije nam je Diaz pričao kada mu je jedan od policajaca naredio da više ne fotografiše i on je prestao i šćućurio se iza kreveta u sobi, izvadio digitalnu karticu iz svog Nikona D1 i stavio je u džep. Znao je da ima dosta snimaka i ništa nije hteo da reskira.

 Saznanjem da je jedan fotograf Heralda uhapšen jer nije poslušao, kako je rekla policija, naredbe operativaca i da je delujući tako ometao javni red. Raul Rubiera, kako se zvao fotograf, nije imao toga dana ni jednu fotografiju u novinama. Bio je pritvoren. Kasnije tužilaštvo odustaje od optužbe.

 Elijan Gonzales je tvrdio da su ga na pučini od ajkula branili delfini. Novinara na ulici tokom nereda samo brani hladna glava.

O autoru: Milan Balinda (1950, Beograd), novinar, fotograf i pisac. Dopisnik iz Srednje Amerike i Meksika. Dugogodišnji novinar u „Majami heraldu“, kao i izdanju na španskom „Nuevo heraldu“. Autor knjige „Najlepši mitovi i legende Meksika“, Beograd, 2010. Uskoro mu izlazi biografija G. G. Markesa „Nobelovac iz Makonda“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*