Kolumna Ljiljane Samardžić:Trnovit je put…

Filed under: kolumne,Ljiljana Samardžić |

Stari, iznemogli činovnici, navikli na dozu sistema dnevno zaista ne mogu da se odreknu svog sledovanja, te onako pogureni, već uobičajeno sagnute glave, rade kako im se kaže. Rade da ne bi izgubili i tu malu dozu na koju su navikli. Bez sistema i bez lanca nigde ne kreći.

Sam sistem uvek izgleda nekako apstraktno, nedodirljivo, neobjašnjivo i neopisivo. Da, zaista apstraktno, gotovo poput Boga i božanstava kojima ljudi imaju potrebu da se klanjaju. Samo što on to nije. Već pogled na njega odaje osećaj uzaludne borbe, uzaludnog podizanja glasa, podizanja ruke, pa i pogleda. Pogurenost je prirodan položaj sistemaša, one glave koje se usude da štrče – odsecite, stavite na najgore muke i izložite najstrahotnijoj sramoti. Sramota je ne podleći soljenju, redovnom dinstanju i gurkanju. Ti si niko i ništa. I nije tačka, već Tačka.

Krugovi pakla su ništa naspram krugova sistema. No, u jednom se poklapaju – što se krugovi više sužavaju, bliže si vatri. Time si i bliže paklenom krštenju iz kojeg nema povratka.

„Dobrodošli u sistem.

Primamo samo najuspešnije varalice,

lisice, leđozabadače i slične sorte.

Priđite bliže da ogrejete ruke,

u sistemu nema rada ni muke,

al`, za svaki slučaj,

budite i blizu porte,

blagoslov današnjeg oca

i ovde dobro dođe.“

Iz kruga u krug sve ste silniji i jači, podozrivo gledajuć` na sve što van prstenova hoda i diše. Nesposobni, kukavice, zaluđenici i sanjari – čime li se ti ljudi diče kada na ivici bede s osmehom žive?

Stepenica se sve više otvara, korak sam već kreće, ne pitajući nikoga, noga kroči. Tu, negde na sredini otvoriš malo oči, te se zapitaš:

„Sanjam li i želim li ovo ja?

Čija je glava ta?

Moja … valjda.“

No, odgovora jasnog nema, već je kasno, grotlo je vrlo blizu i izgleda slasno, teško je odupreti se i odoleti toj i takvoj moći – ko zna hoće li prilika opet ikada doći. Ne propušta se presto tako lako.

Sediš na prestolu, svi ti se dive. San si ostvario, stigao si u visine. Prilaze ovi i oni sa osmesima i tvojim snovima. Prilično zavodljivo i njih gleda ta stolica tvoja, no smetaš im ti, zaklanjaš vidik.

I oni bi poput tebe tako, do mesta povlašćenog lako. I oni bi da glume samouvereno profesore i vaspitače, stručne zabavljače koje danas političarima zovemo, doktore i lekare za velike i male. Po svaku cenu bi u te tesne vode, nema veze što će u osmom krugu đavo s vilama da ga bode. Nije važno što se predstavlja lažno, sistem će da pokrije svaku grešku, svaki nedostatak nepobitno i snažno. Trnovit vam je put taj, da l` se isplati, ti Boga znaj.

Fijuknu bič, liznu te po obrazu. Ne osetiš ništa. Fijuknu još jednom, pucne ruka tvoja i, niotkuda, nađeš se sa Mefistom usled kotla paklenoga.

O autorki: Rođena 1985. u Somboru. Završila Pedagoški fakultet, a trenutno na master studijama književnosti. Sarađivala sa raznim medjunarodnim omladinskim časopisima (Wave, Serbia Today, itd). U slobodno vreme bavi se aikidom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*