Kolumna Ljiljane Samardžić: Naše novo ja

Filed under: kolumne,Ljiljana Samardžić,region |

Moje novo ja, radne akcije, prvi glasovi, velika braća, trenuci istine… i još mnogo igara za malog čoveka, za nas. Posle napornog dana zavalimo se u fotelje i odmaramo mozak i oči gledajući tuđu muku i tuđu nesreću. Šta sve današnji stanovnik velelepne Srbije radi za šačicu dinara, kolike suze izroni kada dobije kao milostinju ono što mu po pravu pripada, koliko se obraduje za 500 evra koje neki, kao recimo na grozomornoj emisiji koja veliča razmažene mamine i tatine curice, potroše za jedan par rukavica? Zabava miliona, samo bez Minimaksa.

Mali čovek radi danonoćno, mukotrpno, ostavljajući život i osmeh na radnom mestu, na raznim mestima, ostavljajući ponos kod kuće u potrazi za koricom hleba kojom će da nahrani troje dece dok samoprozvana elita razmišlja kako sebi da podigne rejting, kako da poboljša svoj trenutni, možda poljuljani, ugled, a istovremeno i da zaradi dodatni dinar. Još samo malo, pa će biti dosta. Dolaze na brilijantnu ideju – pomoći onima koje su prethodno svojom pohlepom i bezobzirnošću uništili, onima pored kojih svakodnevno prolaze na ulici, o čija ramena se očešu bez i jednog „izvini“, pri tome se grozeći na njihov izgled, garderobu i čudeći se kako su nesposobni da zarade dovoljno novca.

Mali čovek od svakodnevnih briga zaboravlja i uopšte ne pomišlja ko bi mogao biti uzrok njihovih svih nedaća. Minijaturni čovek ispred ekrana leči svoju bol saznanjem da je nekome tamo još gore. Bogu hvala.

No, vreme je za naše novo ja. Vreme je da prekinemo da krivimo one iznad nas. Boli nas ova decenija protraćena više nego pola veka pod Turcima jer su ovi naši. Možda nas prestane boleti kada shvatimo da zahvaljujući nama ti naši još uvek samo koriste ono što im mi omogućavamo. Možda kada shvatimo da prosjak ne prosi zato što je len, kada shvatimo da je bolje dati nego tražiti i bolje nego držati pridiku pruženoj ruci koja vapi za pomoći, možda kada počnemo više da se iskreno osmehujemo, možda kada počnemo više da volimo svoju decu, možda kada prestanemo da tražimo krivicu u drugima i pronađemo njen delić u nama samima pronađemo rešenje za buđenje. Jer zaista je vreme da se probudimo, zaista je vreme da prestanemo da gledamo tuđu muku i tapšemo promociji velikaša u ulozi dnevnih milosrdnika, zaista je vreme da sami sebi udarimo jednu dobru šamarčinu. To je pravi šamar društvu. Svako sebe neka dobro ošamari.

Ja imam reč, imam pesme, imam priče. Njima dajem vetar u leđa i sebi i drugima. Rečju dajemo toplinu, dajemo potporu, pružamo razumevanje, saučešće, brigu. I šamar. Koje je vaše Naše novo ja?

O autorki: Rođena 1985. u Somboru. Završila Pedagoški fakultet, a trenutno na master studijama književnosti. Sarađivala sa raznim medjunarodnim omladinskim časopisima (Wave, Serbia Today, itd). U slobodno vreme bavi se aikidom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*