Kolumna Ljiljane Samardžić: Srce u korenju, razumom ka nebu!

Filed under: kolumne,Ljiljana Samardžić,region |

Koliko puta se zapitah kako to da ljudi nisu više kulturni, kako nema onih finih, kulturnih.

 Ima ih, ima nas – svi smo, hteli mi to ili ne, usisani u sasvim nov kovitlac kulture. Novi ljudi novog talasa, oblikovani nekim nepoznatim nadolazećim vodama, u kojima svako pliva na sebi svojstven način, prilagođavajući se neviđenim uslovima.

 Prilagođavali smo se već koliko puta, igra je već uigrana, samo je sudija drugačiji. Ili nije?

 Prilagodili smo se sasvim lepo na zajedništvo, na bratstvo, na osmehe i crvene marame, crvene pasoše i didaktične priče u kojima samo slep ne bi video i gluv ne bi čuo jasnoću poruke, odnosno pouke.

 Onda smo dobili ljubav u mraku i uz sveće, probuđenu nacionalnu svest, osećaj prkosa i borbu za pravdu. Sjajno smo se privikli i na te uslove.

 I šta onda? Bio jednom jedan car, pa imao tri sina – Joca, Boba i Borkić. Najmlađi sin je, naravno, bio najjači, najsposobniji, najpametniji i najlepši i uspeo je da ostvari najviši cilj koji je car postavio. Ući u tokove i uspešno zaplivati u talasima demokratije, to bi bio srećan kraj te bajke, no meni se čini da postoji nešto drugo, zanimljivije, ne tako očito još uvek, a s tendencijom da postane epohalno.

Juče bi me to, verovatno, uznemirlo, moguće i naljutilo, podstaklo sve one reakcije kada vidi čovek nepravdu. No, danas se samo osmehnem, uzdahnem i odmahnem glavom, kao na nešto što znaš da je trenutno, da će i to proći. Kao kad su jedno vreme svi nosili roze odeću. Sada je uglavnom nose samo devojčice i muškarci koji žele nešto da istaknu…

 No, znate li kako se najbrže postaje jeretik? Ili ste mislili da toga danas nema? Kao što kaže Bad religion u jednoj pesmi – raise your voice! I eto vas na dobrom putu za izdajstvo Gospodina sa tri lica. Odmahneš glavom kada svi klimaju, voliš kada svi mrze (a mrze oni i te kako, bolje nego iko drugi), budeš čovečan kada su oni čudovišni i ono ključno – pišete ljubavlju zadojenu poeziju, nadahnutu Muzama dok se paralelno proklamuje duhovno uzvišen, prstom Boga dodirnut stih jednostavnih sintagmi, jasnih reči i šablonskih osećanja, onako tipičnih za nekog intelektualca, a opet razumljiv većini pučkog roda.

 Poezija – svako je piše i svako objavljuje. Neka se i tvoja reč čuje – živela sloboda, živeli kidači lanaca i okova, koji svakom u amanet ostaviše papir, olovku i neku zamišljenu krunu kojom sami sebe ukrasiše, zajedno sa atributom skrušenosti i poniznosti. Dubok poklon i pozdrav novom gostu – srednjem veku i njihovom idealu.

 Da ne bude zabune, dokoni ljudi pišu i bave se maštom i priprostim emocijama poput ljubavi, ljubomore, želje, ponosa i prkosa. Oni snažniji, dostojanstveniji, možda čak i odabrani, pišu i obraćaju se samo i skoro isključivo Njemu, pozivajuć’ široke narodne mase u svoje pesme, sirot i pogubljen narod, kojem oči otvorit treba i spasit ga od zla. Amin.

O autorki: Rođena 1985. u Somboru. Završila Pedagoški fakultet, a trenutno na studijama književnosti. Sarađivala sa raznim omladinskim časopisima (Wave, Serbia Today, itd). U slobodno vreme bavi se aikidom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*