Kolumna Ljiljane Samardžić: Snivam snove

Filed under: kolumne,Ljiljana Samardžić,region |

Konačno sam tu! Moje je! Još uvek ne mogu da poverujem da sam se uselila. Jedan od onih starih bisera neće biti bezdušno srušen i bačen u najtamniji deo zaborava. Neće podići one bestelesne, hladne zgradurine sa kavezima u koje ljudi sami sebe slobodnovoljno zaključavaju i sputavaju polet misli. One, istina, poleću sa visine, ali nemaju širok krug leta, brzo se vrate odakle su krenule.

Sam ulaz je neugledan, tako vešto skriva stari sjaj i raskoš od radoznalih, nezasitih pijavica. No, nije neugledan jer je tako sam odabrao, unegledili su ga oni koji su ovo mesto otuđili, obezdušili i pljunuli na to svojim ispraznim govorancijama u središtu bajke. Prelazili su preko ovog oronđalog praga kao da je njihov, ali su ga gazili i kidali kao da je ničiji. Verno, onako kako bi služio svojim prvim i pravim vlasnicima, služio je i njima, sitnim činovnicima, sitnim pljuvačima i usitnjenim dušama. Njihov topot se od danas prekida. Kroz ove hodnike se više neće čuti njihovi glasovi, baš kao što su se odavno ugasili glasovi onih koje su nekada davno izbacili pred noge Milosti i Nemilosti. Bez prvotnog skidanja kaputa, brišem zamagljeno i musavo staklo smešteno u stari, drveni okvir sa ornamentima prohujalih epoha. Eh, prošlosti, sada mi te niko oduzeti neće.

Jedna od onih mnogih kuća u čiju unutrašnjost se u sekundi zaljubite, jedna od onih mnogih koje su zapuštene jer su ničije. Jedna od mnogih koje su proklete glasovima koji su spašavali živu glavu, zaboravljajući i ostavljajući za sobom sve svoje u potrazi za parčetom hleba. Već od prvog koraka sam znala, osetila da pripadam tu. Niko mi to nije rekao pre. Nije ni morao. Neke stvari same po sebi dolaze i ostaju zapisane u genima, koliko god da grobovi predaka ćute i nemo posmatraju šta će dalje biti, bespomoćni da pomognu, odmognu, zaplaču, ispričaju. Samo očajnički cvile kroz promaju i ježe kožu ostarelih boraca, koji su bespravno bludničili nad ovim domom predugo.Zato u ovakvim kućama zidovi govore. Nemo svedoče o svim osmesima, zajedničkim porodičnim trenucima, terevenkama, o svim onim kasnijim nepravdama nanetim zarad uspostavljanja novog, beskrupuloznog poretka. Zidovi, svedoci, obučeni neobično, ponosito noseći svoje staro, ni jednom obnovljeno odelo od rezbarenih drvenih ukrasa, plešući na suncu zajedno sa svilenim pločicama, retkim svedocima nekadašnje prefinjenosti i potrebom da se dobar ukus zadovolji u što više sfera – enterijer, stil oblačenja, način ophođenja, obrazovanje. Odolevaju prkosno današnjem trendu gde je namesto dobrog ukusa stupilo puko zadovoljstvo po svaku cenu, bez obzira na bilo kakve žrtve. I zovu. Zovu mene, njihovu poslednju nadu, poslednju kap krvi odnetu odavde. Skidam kaput, otvaram kofer, duvam u smrznute šake i uzimam belu svilenu haljinu.

Koliko svetla! Kakva ogromna vrata ka vrtu, nekoć uredno sređenom prema francuskim standardima! Dame su se stidljivo smeškale iza lepeza dok su ih pravilnim stazama, uzdignutih glava, lagano pratili mladići pokušavajući da osvoje srce ili barem naklonost svoje izabranice. Danas tu stojim ja, naspram zatvorenih vrata, s pogledom u zapušten vrt i sa svim zahvalama upućenim nebesima što i u ovom dvorištu neki bahati novopečeni bogataš nije otvorio kafić ili neku drugu neproduhovljenu, a profitabilnu delatnost.

Stojim tu nepomično i vidim ih jasno, kao da zaista tu stoje. Ležerno uživaju u razmenjivanju prvih zaljubljenih pogleda, u cvrkutu ptica i mirisu leta na izmaku bez i jedne slutnje u lošije i mrtvo sutra. Vidim ih isto onako kao Lazu u dečijoj biblioteci i gospođu Fernbah u prostorijama biroa za zapošljavanje. Osetim sve njihove uzdahe i svu težinu bremena koje osećaju posmatrajući svoje nekada toplinom ispunjene domove koji sada obavljaju tako užasne i hladne poslove, bez ikoga da pomisli „Nekada ovo beše nečiji dom“. Stojim i gradim, stavljam zavese, brišem dugogodišnju prašinu i skidam višedecenijsku paučinu, gonim sve zle duše, vraćam sjaj i okupljam nekadašnju elitu da odigra valcer u salonu. Baš kao nekada. Tu su svi znameniti Somborci različitih perioda, svi koji su ostavili svoja imena da nam krase grad i dela da budemo ponosni na svoje poreklo i ja. U beloj svilenoj haljini. Čujem i Lazu, eno, spominje kako i dalje šeta istim stazama i ne prolazi kroz centar grada jer se priča da su se novi vlastodršci nekako poigralli svojim iskupljeničkim činovima. Lovi Lenkinu senku po livadama van grada koje su još u životu. Meni je samo drago što nisam danas sama, te stoga otvaram flašu šampanjca i prepuštam zdravicu gospodinu Avramu. Nekada je njegova reč uspela da prodre do srca i razuma prosvetitelja.

O autorki: Rođena 1985. u Somboru. Završila Pedagoški fakultet, a trenutno na master studijama književnosti. Sarađivala sa raznim medjunarodnim omladinskim časopisima (Wave, Serbia Today, itd). U slobodno vreme bavi se aikidom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*