Kolumna Ljiljane Samardžić: Moje zastave uvek su iste boje

Filed under: kolumne,Ljiljana Samardžić,region |

Vraćam se na poprište onoga što je svojim početkom obećavalo da će biti ozbiljna borba, jedna od onih od kojih se srce uzdrma, telo zadrhti, suze krenu, ne znajući da li od sreće, tuge, straha… Jedna od onih koje su naši davno vodili.

Ostaci još vidljivi u vidu očajničkih natpisa po jednoj od zgrada koja važi za najuglednije, najprestižnije i cenjene institucije u ovoj zemlji, u ovom ostatku nekadašnje sreće i nekadašnjeg dobrog i lepog, bezbednog života, do kojeg uporno pokušavamo da se vratimo, beznadežno lutajući stranputicom. Ulazim u tu zgradu. Ona grli, osvaja, pleni. Ali, samo ona, ljudi u njoj ne. Ljudi u njoj se bore, očajavaju, podmeću, traže, lutaju, čeznu, varaju, lažu, osmehuju se, cere se, znaju, mrze, vole, iščekuju, jure, guraju se, guraju nas, taje. Svako za sebe. Baš kao oni naši koji su se nekada borili.

Neko je odlično obavio svoj posao. Oni bez osećanja drugarstva, oni koji ne mogu da istrpe glad zarad časti, oni koji uživaju u ljudskoj muci. Oni koji traže usamljeni put ka uspehu. Nema više naslaganih klupa pred kojima stoje oni jedini, oni mladi, oni žilavi, očiju uprtih u sivu budućnost, sivlju od sadašnjosti, mozgova izgubljenih, snažnih želja, bez ičega da izgube da bi dobili sve. Energija koja plaši, energija koja pokreće, straši, energija koju treba utući, ubiti, sabiti…ili razjediniti. Drugi im povlače konce, drugi govore šta da čine, drugi ih pljačkaju, otimaju u nezasitoj pohlepi, drugi koji su svoje dobili za džabe. Drugi su ovog puta jači. Drugi su uvek jači, jer su pakosniji i u pakosti i u svom „još meni“ složniji. Baš kao i njihovi nekada.

Nema klupa, nema ni njih koji su onako jednoglasno, gromoglasno, zastrašujuće i harizmatično klicali u glas, boreći se za svoje, počinjući borbu za sve nas kukavice koji smo prolazili, gledali, ćutnjom podržavali, divili se. I odlazili.

Ostale su njihove želje i njihova budućnost da krase zidove među kojima i dalje gurani osećanjem nepravde hodaju, lutaju, trče, sudaraju se, traže… Ostale su da ih podsete da je prošlo. Ali i da već sutra može da se vrati.

Možda će nas te odlučne želje, ispisane po zidu institucije koja se nekoć poštovala, sve jednoga dana podsetiti na taj njihov poklič, na taj delić istorije kada je sve počelo. Možda jednog dana sagledamo i shvatimo da je taj dan onaj dan kada smo shvatili da počinjemo da zapadamo u nekakvo novo ropstvo. I da je taj dan onaj dan kada smo shvatili da ne želimo da zapadnemo u ropstvo.

Možda tada shvatimo da i nije moglo biti drugačije. Padanje u ropstvo je možda čak i onaj najslađi deo odrastanja nacije, naroda, pogotovo ako je ovako milosrdno. Ne boli kada se pravi omča, ne boli kada nas dovode, ne boli kada nam je stavljaju oko vrata, nego tek kada je stegnu. Tad nas grč podseća da smo ponosni na sebe, da smo željni života, da imamo za čega i koga da se borimo.

Da li ćemo imati dovoljno vremena da shvatimo da se omča steže i da li ćemo imati dovoljno sekundi i snage da je zbacimo? I to ćemo saznati tamo, nekada, jednom i možda.

Gde su svi oni stasiti junaci i one kukavičke izdajice o kojima smo čitali u knjigama istorije, kojima smo se divili, nad kojima smo se zgražavali? Prošlo je mnogo godina od kada je udžbenik bio u rukama. Prošlo je previše vremena od njihovog postojanja, a tek će doći ono kada ćemo naučiti da sagledamo nove junake i nove izdajice. Svet bi trebalo da je u ravnoteži, dakle ima i jednih i drugih dovoljno. Ćute jedni i rade svoj deo, pa ćute i drugi radeći svoj deo. Nema oklopa, nema konja, nema sablji. Ima reči.

Možda su reči danas najadekvatnije oružje savremenog junaka. A možda civilizacija i nije tako civilizovana kao što mi to maštamo. Možda se svi pomalo pretvaramo, glumimo i glumatamo dok neko ne pređe onu granicu. Koja je to granica? Mnogo puta potegnuto pitanje savremenog čoveka. Koja je to granica i koji je to prag do kojeg smo spremni da tolerišemo, trpimo i gledamo? Što savremeniji, duže smo spremni da držimo poglede na tlu. A govorili su da smo netolerantni. Ili oni ne poznaju nas ili mi ne poznajemo sebe. Možda čak oni poznaju nas, a mi ne poznajemo sebe. Ili se i jedni i drugi vrlo dobro poznajemo. I čekamo.

Čekamo da klupe ostanu tamo gde smo ih sami namestili po cenu čestitog i ponosnog nam života. Čekamo da oni oboje svoje zastave pravim bojama. Naše su već poznate, ali i one čekaju.

O autorki: Rođena 1985. u Somboru. Završila Pedagoški fakultet, a trenutno na master studijama književnosti. Sarađivala sa raznim medjunarodnim omladinskim časopisima (Wave, Serbia Today, itd). U slobodno vreme bavi se aikidom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*