Kolumna Ljiljane Samardžić: Jing Jang

Filed under: kolumne,Ljiljana Samardžić,region |

Šetali smo gradom, obnovljenom glavnom ulicom, koja je bar malo doprinela nekadašnjem sjaju našeg grada. Čak su i neke fasade obnovljene, mada onako traljavo kako samo naš svet ume da skine s dnevnog reda. Zaista sada te fasade privlače pogled, znate. Recimo, od blještavog zelenila izvesne zgrade čovek ne uspe jasno čak ni da nasluti reljefe. Svom silinom se upiljim i napregnem očne mišiće kako bih razanala šta se gde nalazi i kako bih mogla da uživam u delima nekada veštih majstora. Takvih više nema. Možda će ih nekada još biti…

U svojoj zanesenosti starim fasadama, koje me uvek tako neprimetno odvuku u period u kom su nastajale, u kom su disale punim plućima i u kom su im ubacili onu duhovnost koju ja i danas vidim, koja i danas mami snene, lebdeće duše između nekoliko svetova, pita me moj sin, koji je isto tako uperio svoje okice ka ovim najstarijim stanovnicima grada:

– A kakva je ono zgrada?

Među velelepnim zdanjima onih koji su nekoć u ovom mestu uživali najviše počasti zarad naobrazbe, otmenosti, porekla, a, dabome, i novca, našle su se gde koja stambena zgrada dosadnog izgleda, ukalupljene izgradnje, neurednih terasa, kojima je pripisana tužna sudbina špajza, garaže, šupe… Naspram jedne od tih zgrada, pored koje polako koračamo, stoje tri sede prilike, verovatno vršnjaka tog betonskog stanovnika. Pogled na njih dao mi je prvu asocijaciju i jedini odgvor kojeg  sam se u tom trenutku mogla setiti:

– Sine, to je komunistička zgrada.

Bilo je isuviše ludo očekivati da ne sledi pitanje: Ko su komunisti?

Ponekad ni sama ne znam kakva definicija bi bila najpodesnija, posebno prilagođena dečijem mozganju. Sve shvataju bukvalno i još dodaju svojih začina logičnim zaključcima. Mnogima bi bilo jednostavno da odgovore: to su, sine, bili baba, deda, tata… Nekako sam prilično uverena da bi sasvim isti odgovor mogli da daju i najdemokratičniji, najradikalniji, najistinitiji, najujedinjeniji, najverniji i mnogi drugi. Pružila sam najrazumniji i najbolji odgovor za situaciju u kojoj sam se našla, jer nije baš jednostavno stavljati ljude u crne i bele kategorije, posebno ne tako malom čovečuljku, kojeg taj odgovor može da drži do kraja života samo zato što je mama tako rekla:

– Ne znam.

Srećom, nisam dobila obrazloženje da „ne znam nije odgovor“. Odmakli smo i približili se kraju glavne ulice. Došli smo do još jedne zgrade, čija duhovna strana rasplinjuje maštu deteta i razvija je u gomilu onih pitanja na koja odrasli ni sebi često ne umeju da daju odgovor, te pribegavaju onim najbezbolnijim rešenjima i odgovorima – Bog, svemir i čovečanstvo. No, zaboravili su i šta je čovečnost, kako bi znali šta drugo da objasne!?

U toku dana sam bezbedna od tih njegovih pitanja, no, imao je džoker pitanje za zbunjivanje roditelja i dovođenja u sitaciju zamuckivanja.

– Zašto ovaj krst stoji tu?

Radi se o novom krstu koji navodno ukrašava našu glavnu ulicu, a zapravo simbolizuje pale idealiste, modni detalj braće i sestara koji su okupirali duhovno zdanje, dokazivanje veličine svoje licemerne posvećenosti božanskom bez istinskog uvida u taj fenomen, dokazivanje u silu Boga ili boga.

– Nekada je stajao tu.

– A zašto…

– Ne znam! Idemo da zapalimo sveću, pa idemo na sladoled. Može?

S oduševljenjem je prihvatio odlazak u crkvu. Obožava da pali sveće. A sladoled će mu zasigurno na jedan duži period odvratiti misli od tih pitanja.

Izlazimo iz crkve, ne naišavši ni na jednog njenog zvaničnika. S njima ne volim da se srećem, baš kao ni sa jednim zanesenjakom i idealistom iz bilo koje branše – svi oni žive po principu „Ili si s’ nama ili protiv nas“. Svet ne funkcioniše po tom principu, nit je crn, nit je beo, ali kako to objasniti nekome kome je mama rekla da je svet baš takav?

– Draga gospodo, znate li i sami jeste li ateisti, komunisti, antiteisti, šovinisti, nacionalisti, vernici, zaluđenici, licemeri? Gde stoji granica uopšte i znate li kada je pređena? – povika odrpani prosjak ispred crkve. Tu se skuplja svakakva beda. Isprepadao me je drekom i pružio ruku. Uvek su me učili da je bolje dati nego tražiti, da je lakše ispustiti koji dinar nego skrušeno pružati dlan u nadi za milošću debele, umišljene, ohole i bešćutne samoprozvane gospode.

– Hvala, gospođo draga!

Umesto uobičajenog nastavka „da ti da Bog sreću i zdravlje“, povika za mnom:

– Nisi se džabe s đavolom igrala! Nešto si i naučila.

Naježila sam se od njegovog osmeha i reči gore od najgorih snova. Zgrabila sam dete za ruku i brzim korakom prešla preko jednog oblaka, preko drugog, slede tri stepenika sivih oblaka, pa preko krošnje pravo u zečiju rupu. Šumska ulica 13, treća rupa. Dobila sam novine, a na 65. strani su rešenja predsedničkih izbora.

O autoru: Rođena 1985. u Somboru. Završila Pedagoški fakultet, a trenutno na master studijama svetske književnosti. Sarađivala sa raznim međunarodnim omladinskim časopisima (Wave, Serbia Today, itd). U slobodno vreme bavi se aikidom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*