Kolumna Ljiljane Samardžić: Circulus vitiosus

Filed under: kolumne,Ljiljana Samardžić |

Šta je to što ljude drži pokornima, bojažljivima, besramno po čovečanstvo i čovekov um ćutljivima? Svaki korak unazad, svaki tren koji glava provede sa očima uprtim duboko u svest svojih cipela i sigurnost podloge na kojoj stoji, priča priču staru hiljadama godina. Toliko staru, svakodnevno zastupljenu, a tako slabo uočljivu. Ta ista priča o kojoj ja sada pričam nema tačno utvrđen početak u vremenu niti joj se nazire kraj, a mi, svaki mi, se nalazimo tačno u njenoj sredini. Samo ime te priče izaziva osećanje isto naslovljeno – strah.

Strah nas drži večitim robovima, a s druge strane, onaj ko nema iole straha od bilo čega je verovatno lud ili nije bio pod okriljem nečega što se danas naziva civilizacijom i ironično se smatra nečim isključivo pozitivnim. Mada, kada se bolje razmisli, čak i necivilizovan čovek ima strah – strah od nepoznatog i neobjašnjivog. Iskonsko osećanje koje vlada našom psihom još dok za tu psihu nismo ni znali.

Pomislih na srednji, pardon, mraaačni srednji vek i okrilje straha od Boga, sveštenika, komšije, lomače, razmišljanja, epruveta i biljaka. Rešili smo se okova pod kojim nas držaše duhovni dušebrižnici, a natovarismo razne druge strahove – strah od siromaštva, strah od starosti, strah od nasilne smrti, strah od dugog i sramnog, uvređenog i uniženog života, strah od žena, pa strah i od muškaraca, no čak i strah od dece, te strah od sopstvenosti; strah od samoće, strah da se razlikujemo, strah od nezaposlenosti, strah od beskorisnosti…. Izašavši iz jednog velikog kaveza hrišćanstva i preterane nametljivosti teologije kao vrhovne (i jedine validne) nauke, ušli smo u period industrijalizacije i rascepkavanja delatnosti na sitnije poslove, rascepkavanje čoveka na sitnije duše i ušli smo u stotine malih kaveza. Ponekad se desi da se jedan čovek nalazi u nekoliko različitih kaveza – u jednom mu je um, u jednom razum, u jednom duh. U jednom mu je desna ruka, u drugom leva noga…

Pa, kakav taj čovek može da bude? Podseća na ono kada pokušavamo da impresioniramo dete, pa jednom rukom tapkamo glavu, a drugom vršimo kružne pokrete preko stomaka. Kompletna rastrojenost. Tako se i trenutno nalazimo u jednom ogromnom kavezu koji, za sada, nazivamo Srbijom. Mnogi imaju neobuzdanu želju da izađu iz tog kaveza i uđu u neki drugi, novi, u kojem ima više bića, ne znajući na čega će još biti potrebno da se rascepkamo. Istorijski sled stvari nameće ideju da je svaki sledeći kavez istovetan sa barem duplo više kaveza.

A šta je sa onim našim malim, intimnim strahovima i dobrovoljnim zatvaranjem i povlačenjem u kaveze i među zidine? Često iz straha pred novim, pred nepoznatim i pred neizvesnim (a šta je u životu izvesno uopšte?) ustuknemo, odskočimo, pa pustimo nešto vredno da nam isklizne iz ruke. Posle ulazimo u novi strah – želimo to nazad, ali se bojimo da posegnemo za tim, jer je opet situacija neizvesna.

Na neki način može se zaključiti da je strah iskonski čovekov neprijatelj, saputnik i nasušna potreba, jer proističe iz njega samog, u njemu se završava i ponovno, žudno kreće i počinje.

O autoru: Rođena 1985. u Somboru. Završila Pedagoški fakultet, a trenutno na master studijama svetske književnosti. Sarađivala sa raznim međunarodnim omladinskim časopisima (Wave, Serbia Today, itd). U slobodno vreme bavi se aikidom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*