Kolumna Ivana Kovača: Lutke-daunovke

Filed under: Ivan Kovač,kolumne,region |

Banalna je istina da afroamerički mališan želi crnoputu lutkicu za svog „novog najboljeg prijatelja“ (kako to Ameri u reklamama šećere), baš kao što mali belac priželjkuje lutku bele boje. Razume se – similis simili gaudet (sličan se sličnom raduje)! Rastegnuću, međutim, sada taj princip. Zamislite da se u specijalizovanim prodavnicama igračaka (ideja je gotovo profitabilna!) nude lutke sa anomalijama – ne, međutim, sa fabričkim greškama, već sa namernim falinkama. Zamislite da se fabrikuju lutke sa jednom nogom namenjene deci sa jednom nogom (u ovom slučaju je, čini se, jednostavnije uzeti „regularnu lutku“ i iščupati joj nogu – levu ili desnu, zavisno od mališanovog hendikepa). Lutke sa zečijom usnom za dečicu sa zečijom usnom. Razroke lutke za razroku decu. Ili, čak, razroke lutke sa kupastom glavom (nalik glavi šećera) za decu sa kupastom glavicom i razrokošću (takve bi se, svakako, tek prema porudžbini izrađivale). I, napokon, za male nevoljnike obolele od Daunovog sindroma proizvoditi specijalan program tzv. lutki-daunovki. Zamislite širok asortiman „bogaljastih i ubogih lutki“, i mališane kako ih kupuju ili se igraju sa njima u tzv. bibliotekama igračaka (inače, ova je idiotska sintagma umesna koliko i „mesara peciva“ ili „ribarnica pilića“). Zamislite, dakle, sve to.
E, pa, zagovornici i poslenici političke korektnosti ne mogu to da zamisle (svaki čitalac neka za sebe utvrdi kojoj grupi pripada)! Premda bi, paradoksalno, upravo oni, ukoliko nameravaju dosledno sprovesti princip političke korektnosti i antidiskriminacije, morali da podrže kocept lutki-daunovki. Otkud zbunjenost, štaviše nelagoda kod ovih new-age profesionalnih dušebrižnika? Oni su protiv diskriminacije (odvajanja „nas“ i „njih“ – kako „daunovci“ ne bi bili uskraćeni za nešto što drugi imaju na raspolaganju) – ali su istovremeno, sasvim neočekivano, toliko rigidni u toj antidiskriminaciji da upravo čine diskriminaciju! Šta je, dakle, „normalnima“ neumesno povodom koncepta („biznis-plana“) lutki-daunovki, i svega onoga što one mogu označavati? Problematična je eventualna odluka „daunovaca“ (ili njihovih roditelja/staratelja) i svih „nenormalnih“ i drugačijih pojedinaca da afirmišu sopstveni identitet, da pokažu kako im je dovoljno lagodno u sopstvenoj koži. Mališani, dakle, ne moraju želeti normalizaciju (njen privid!) kroz igru sa „normalnim lutkama“ (celim, nebogaljastim) – oni mogu odbiti teror lepih lutkica odnosno komplet poželjnih osobina koji one tvrdoglavo nameću, a što oni niti mogu, niti uvek žele, usvojiti (kao što, ruku na srce, ni svaka mlada nije lepa, tako nije ni svako dete – i tu nema pomoći). U tome je prevarnost – hotimična prevarnost – stajališta političke korektnosti: „daunovci“ i drugi „nenormalni“ treba da su bezimeni i krotki, da su objekti naše pomoći, našeg sažaljenja i, konačno, treba da žele „normalnost“. Njihova je dužnost jedino u tome da nam dozvole da na njima pokažemo svoju plemenitost. U suprotnom, postaju ako ne subverzivni, a ono svakako izvor sablazni.
A ako je ideja bogaćenja uz pomoć „faličnih lutki“ plod mog začepljenog nosa za biznis, onda svakako ne grešim kada ovom prilikom sugerišem humanitarnim udruženjima da bi bilo društveno odgovorno preraditi nekoliko „regularnih“ lutki u lutke za „daunovce“ i druge nevoljnike, i razdeliti ih. Tako bi se i ovi mališani, ukoliko to žele, konačno mogli zaigrati svojim istinskim parnjacima.

O autoru: rodjen 1982. Živi u Bečeju. Bavi se novinarstvom tj. publicistikom. Apsolvent klasične filozofije u Beogradu. Bavi se pomalo i amaterskim filmom – režira i piše scenarije.

kolumne Ivana Kovača

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*