Impresija – Žarko Laušević, „Godina prođe, dan nikad: dnevnik jedne robije“ (Kompanija Novosti, Beograd, 2011.)
Žarko Danas i Žarko Juče
Kada sam čula za objavljivanje knjige Žarka Lauševića, moj najveći strah bio je da ćemo dobiti još jednu romantizovanu biografiju, ovoga puta jednog velikana glumišta bivše Jugoslavije, prepuna ukrasnih prideva, superlativa o vlastitoj nevinosti, traženja oprosta na račun do tada postignutih uspeha. Da će spisatelj uniziti veličinu glumca. Kao da sve drugo nije bilo dovoljno. Možda će mi biti oprošteno što ću naglas izreći, ali postoje imena koje narod usvoji kao svoje, zaboravljajući da se iza njih nalaze ljudi. Krv, meso i duša. Poput lepe slike ili biste. Beživotne stvari.
O Žarku Lauševiću se mnogo toga zna ili misli da zna, o tragediji koja ga je pogodila još više. Nesrećna posledica činjenice da su javne ličnosti omiljena hrana na meniju svake publike.
Iako polje mog interesovanja nije Žarko Laušević kao ličnost, niti kao akter jedne tragedije, nego knjiga, odnosno, način na koji je pisac ispričao svoju priču, zaključila sam da je apsolutno nemoguće razdvojiti pisca od knjige. Ona je deo njega i on je deo nje.
Teško da ovu knjigu možemo svrstati u određen žanr.Bografija, hronika, roman, od svega je tu po malo, ali samom stilu i tehnici se nema šta prigovoriti. Oštre, kratke rečenice, bez neumesne raspričanosti i beskrajnih opisa, dinamičnost i što je najzanimljivije, odsustvo patetike, koja je često prisutna u prvim knjigama.
Kroz redove se kreću dva lika. Žarko Laušević Danas – emigrant, izuzetno inteligentna ličnost s bogatim iskustvom, moler, ubica, čovek, čije rane su odavno zatvorene, ali je ožiljke nemoguće sakriti, pa ih svojevoljno daje na uvid javnosti i Žarko Laušević Juče, veliki glumac i umetnik, s bogatom biografijom, u kojoj piše da je proglašen za najboljeg glumca mlađe generacije.
Žarko Laušević Danas priča priču Žarka Lauševića Juče. Naravno, u nemogućnosti da se sasvim distancira od Žarka Juče, čak i kada ga brani, svestan je da ga ne može odbraniti, onda ga prepušta tuđim mišljenjima i sudovima. On prvi baca kamen, otvara vrata rulji da nagrne, da ga smlavi.
Žarko Danas je ponekad i blag prema Žarku Juče, pa ga pravda dečijom naivnošću, ali kako vreme prolazi, kako dublje zalazi u misli, a čitalac u redove, sve manje nalazi opravdanja za njegove postupke.
Taj,drugi Žarko,bio je na vrhuncu moći, snage i proturečnosti. Često naprasit, silovan, drčan, svestan sebe i svojih sposobnosti.
Žarko Danas ga opisuje na bezbroj pogrdnih načina, ponekad i preterano, ali svest o tome da je Žarko Juče mnogo toga pogrešnog akcentovao u životu sve više prevladava.
Postaje svestan toga da ne poznaje svoju decu. Silno je iznenađen kada mu supruga Maja kaže: „Neću te ostaviti!“, u mislima se vraća u život kakav je vodio – konstantna putovanja, karijera, provodi.
Naravno, Žarko Danas je suviše suptilan da bi se bavio detaljima, on ne otkriva intimnosti svog života, cela knjiga je isključivo intimnost njegove svesti i doživljaja gubitka slobode. Zatvaranje umetnika u tamnice vlastite svesti, u prostore i situacije u kojima je nekada u životu zaista i bio, ili glumio da je bio – u zatvorske ćelije, uloge robijaša koje je nekada glumio.
Svet oko sebe počinje deliti u dve kategorije. Na robijaše i slobodne ljude:
„…Sa slobode na zatvorenike gledaš kao na posebni, niži sloj ljudi, nikad i ne pomišljajući da bi jednom mogao da im pripadneš. Našavši se se među njima, otkrivaš da su manje niski i manje opasni nego što si očekivao. Zato ti je sloj slobodnih ljudi, kojima si nekad pripadao, postao mnogo dalji, ne verujući niti da si ikad bio deo tog društva, niti da ćeš se ikada više vratiti među njih…“
Pisac, kao glavni akter, počinje da se do tančina bavi dubinom vulgarnosti koja ga okružuje, u početku ubeđen da je iznad , a posle pomiren s činjenicom da je sastavni deo nje.
Nemogućnost da se distancira od svoje sredine, prisiljava ga da se saživi s njom. Miris mokraće, kašalj zatvorskog cimera, buka, smeh, plač… Osluškuje tuđe misli, bavi se tuđim navikama i tuđim sudbinama, čini sve kako se ne bi susretao sa samim sobom, ali pokušaj ostaje bezuspešan.
Bavi se samoubilačkim mislima, činove razlaže na sastavne delove u pokušaju da zadrži razum.
Najimpresivniji delovi knjige su, ipak, trenuci u kojima se Žarko Laušević Danas i Žarko Laušević Juče sreću.
Iz dana u dan, Žarko Juče izvlači iz sećanja lepe trenutke, bavi se dragim ljudima i događajima, a Žarko Danas je duboko ukopan u sadašnjost, u dan koji ne prolazi i izvlači iz svakog sećanja najružnije. On prati trenutne događaje, analizira prijatelje i saradnike, situacije i mogućnosti koje imao Žarko Juče. Pokušava shvatiti razloge. Sagledava sebe iz svih aspekata.
Događaje vidi na jedan potpuno novi, kompleksniji način, tamnica mu oslobađa svest, prisiljava ga da se suočava sa preživljenim strahovima, porodičnim odnosima.
Počinje analizirati postupke svog oca, vraća se korenima. Više se ne zadovoljava inteligentnim i oštroumnim zaključcima, on kopa dublje, koliko god da to može biti fatalno i kobno po njega samog. Postaje svestan trajnosti promena u svom životu. Bori se sa samim sobom u neizbežnosti prihvatanja.
No, postoji jedan snop svetlosti koji je obeležio celu knjigu, a to je Žarkov brat, Mili, ili tačnije, ljubav prema njemu. Ponos što je spasio bratov život poništava činjenicu da je ugasio tuđa dva. On se za bratov život drži kao za svoju slamčicu spasa.
Ponekad ga prekrije užasan osećaj nemoći, osećanje krivice zbog bratovog stradanja, ali je često i sama pomisao na bratovu blizinu, čak i u tako strašnim uslovima, oslobađajuća.
On osluškuje glasove sa hodnika, proviruje kroz prozore, ne bi li ga video, naslutio, a kada su zajedno, vode neme razgovore.
Bes koji oseća prema društvu, državi i zakonima više je izazvan bratovim, nego li vlastitim zatočeništvom. Njegov život postaje beznačajan u odnosu na bratov, jer brat deli njegovu sudbinu, iako nije podelio delo.
Bratska bliskost je skrivena ispod maske tradicije, običaja i navika:
„Ćutimo. Da nam brane, toliko toga bih imao da mu kažem, ovako ne znam o čemu bih. U istoj nevolji je i on, vidim…“
Ona se ne izgovara, ali se doživljava kao sveprisutna i opipljiva u svih 455 opisanih dana tamničenja u prvoj knjizi, ona je snaga,mogućnost preživljavanja, što kroz bes, što kroz krivnju ili druge emocije.
Knjiga pisca Žarka Lauševića, bez obzira na tematiku i ličnu ispovest, otkriva nekoliko dodatnih talenata ovog umetnika, a to su sposobnost pripovedanja, karikiranja ljudi i događaja, istančan smisao za humor, čak i u okolnostima u kojima bi se moglo očekivati sve sem humora i velika količina spisateljskog talenta.
Hoće li Žarko Laušević, odlučivši se da kroz novootkriveni talenat progovori o svojim mislima i osećanjima, uspeti da pomiri Žarka Juče i Žarka Danas, jednako kao što je smogao snage da pomiri u sebi uzvišene umetnosti i gorak emigrantski hleb,zaista je teško predvideti. Imamo li prava uopšte postavljati takva pitanja, uprkos tome što nam je on sam to dozvolio prosipanjem svoje duše na 413 stranica knjige „ Godina prođe, dan nikad“?
Jedno je sigurno. „Glumci nemaju godine“. Kad god odluči izaći iz svoje tamnice, neko će ga sačekati.
Kakav će to biti dan, ostaje da slutimo.
Daliborka Kiš Juzbaša rođena je 21.03.1973. godine u Kneževu, Beli Manastir, u Republici Hrvatskoj. Trajno preseljava u Banjaluku 1996. godine.
Nagrađivana je i zastupljena u antologijama. Putem štampanih medija i interneta, redovno objavljuje kolumnu „Banjalučki protest“.
Do sada je objavila:
– „Mrtvom žena“, roman ( „Oslobođenje“, Banja Luka, 2003.)
– „Lični stav“, knjiga pjesama ( „Vaso Pelagić“, Banja Luka, 2004.)
– „Čuvaj guzu i ne misli na smrt“, roman ( „Manifesto“, Podgorica, 2006.) Za nagrađivan rukopis poezije „Azilant u crvenim papučama“, 2010. javno odbija dodeljenu novčanu pomoć od Ministarstva za prosvetu i kulturu RS, u znak protesta zbog lošeg odnosa Ministarstva prema književnicima.
Pročitajte i:
5 comments
„Da imaš, pa da nemaš!“ — najteža kletva. I nekako najživotnija, za sve one koji pređu svoj apeks i krenu nizlaznom putanjom.
Samo ne mora se s vrha smandrljati niz urvine, kao Žarko. Ali eto… zapalo mu tako… a on se nije odupro. Jer ko se opire, ne nosi sa sobom revolver.
Laušević kao prvo nije trebao ni nositi oružje, kao drugo, gospođice ili gospođo Daliborka, da je ovo napisao bilo ko drugi a da nije poznat, ovo niko ne bi ni izdavao, nit’ bi ikoga zanimao jedan čovek što je ubio dvojicu ljudi i to bez ikakvog razloga! Previše ga uzdižete, nije zaslužio ni pomena a kamoli ovo sve… Nešto ću Vam reći: Da li bi ovo napisali da nije u pitanju Laušević i kako bi se osećali da je Laušević upucao nekoga Vama veoma dragog? Nemojte mi reći ustvari ništa jer odgovor znam unapred. Sramota je hvaliti jednog ubicu, bez obzira što je on glumac, tj. što je bio odličan glumac, ne treba ovoliko dizati u nebesa… Da je po meni, on bi gulio 80 godina robije, ‘alo?! 13 godina za dva čoveka? Ma ‘ajte molim Vas, ni slova nije zaslužio! Hvala, toliko.
Draga Gospodo kritičari,
Žarko je nosio oružje u godinama kad se oružje nosilo kao što se danas nosi mobilni telefon. To su bile ružne 90. Pre toga su mu pretili, prebijali njegove kolege itd… Ako je Laušević zaslužio da leži u zatvoru, šta je Dačom ( bivšim suprugom Bekvalčeve ) koji ni dana zatvora nije ležao a napravio je onakvu nesreću? Nemate vi pojma o čemu pričate. Ili niste ovde živeli ’90. ili ste maliciozni. I ne, ne pišem ovo zato što sam zaluđena Žarkom, odrasla sam žena i mnogo starija od njega, pišem ovo jer vidim da ste svi ožučeni i naprosto zavidni. Meni je drago što je njegova knjiga dostigla tiraž kakav jeste, i volela bih, najiskrenije, da se vrati u Srbiju i posveti glumi.
Ne ponovile se ‘ 90. Ne ponovile!
Hvala na komentarima!
Ne nameravam raspredati o životu Žarka Lauševića, ovo je prikaz knjige.
-…gospođice ili gospođo Daliborka, da je ovo napisao bilo ko drugi a da nije poznat, ovo niko ne bi ni izdavao, nit’ bi ikoga zanimao jedan čovek što je ubio dvojicu ljudi i to bez ikakvog razloga…-
Nekoliko najpoznatijih svetskih pisaca su svoje knjige napisali u zatvoru. Hoćemo li napraviti zakon u kome je ubicama zabranjena pismenost?
-…Da li bi ovo napisali da nije u pitanju Laušević i kako bi se osećali da je Laušević upucao nekoga Vama veoma dragog?…-
Odgovor na ovo pitanje možete naći u mom autobiografskom romanu. Da, bih i jesam!
Buba, dobro se sećam 90 – tih. Na Ognjenu Mariju 1993., kada je Žarko Laušević postao ubica, iznad svoje glave sam izbrojala 36 granata. Nisu svi imali moju sreću da ih zrno ili geler promaši. Tog dana se mnogo ljudi pretvorilo u ubice, ali nisu svi odgovarali za svoj zločin poput Žarka Lauševića. Ne ponovile se!
Po toj logici, ni Zločin i kaznu ne bi trebalo čitati, jer govori o ubici koji, sa jasnim predumišljajem, opravdavajući pritom sa filozofske strane svoj zločin, ubija babu i njenu sestru sekirom u glavu i krade joj novac (ovo sam napisala zbog onih koji su samo prošetali pored škole).
Volela bih da komentare ostavljaju samo oni koji su knjigu pročitali, ali to je beskrajna i neuhvatljiva Utopija…
Comments are closed.