Kolumna Berislava Blagojevića: Predaja

Filed under: Berislav Blagojević,kolumne,region |

Grunf SavaTako mu je to, rekao bi Vonegat. Kad se hoće, dodajem.

Pisanje novog rukopisa otpočeo sam, čini se, u najgrđe doba, u vrijeme predizborne kampanje, paradiranja (političara), raznih objektivnih i subjektivnih skretničara pažnje. To jutro kada sam napisao prve rečenice ulice su osvanule okićene poznatim i nasmijanim prodavcima šarenih laža, kao i licima nekih novih wannabe skupštinara. U 7 ujutro svi bilbordi bili su oblijepljeni fotošopiranim portretima i trivijalnim parolama. (Gdje bi nam bio kraj kada bi se tako zalagalo, izgaralo i radilo svaki dan, pomislih) Ispod jednog bilborda koji obećava pravedniju i ljepšu budućnost sjedi onaj koji ga je zalijepio i jede četvrt hljeba i salamu „podrigušu“. Kaže mi da je isto to jeo i prije četiri godine kada je kačio tadašnja obećanja, samo što su hljeb i salama sada skuplji.

Vratim se u sobu, na jedvite jade se ponovo ušetam u „spisateljsku zonu“, ali malo potom neki kvarisklad poče da viče: Poštovani građani, pozivamo vas na predizborni skup… Urla kao da stoji u kuhinji sa megafonom u ruci. Pogledam na sat – 16 i 13. Sva sreća da smo „poštovani građani“, jer je pitanje u koja doba i sa koliko decibela bi nas bombardovali da nas kojim slučajem ne poštuju. Vidim da od pisanja nema ništa, pošto se galamdžija svakih deset minuta vraća pod prozor kao bumerang i svaki put je još glasniji i još odlučniji u vrbovanju gladnih (nade i obećanja). Zatvaram prozor i odlučujem da malo odmorim i sačekam da trubadur promukne ili umukne. Odlazim na Mrežu da pročitam ponešto iz oblasti kulture, kad tamo – najave kako će se na hiljade knjiga izrezati u stari papir! Grozota! Mada, može biti još strašnije: zamišljam kako se na reciklovanom djelu Ničea štampa nova umotvorina Marijane Mateus, recimo. Panično bježim sa interneta i uzimam u ruke knjigu koju sam za potrebe romana u nastajanju uzeo iz biblioteke. Listam je i dolazim do zapanjujućih „činjenica“: da je korito Save staro „mnogo milijardi godina“ (?!?), da su tu živjeli „stari Riljani“ (?!), da je tu postojalo mjesto „Pekarusa“ (ispravno je Pekaruša)… Pogledam i imam šta da vidim; knjiga ima tri priređivača (od kojih je jedan, uzgred, bivši ministar), korektora (!?), štampana je u hiljadu primjeraka.

Zatvaram knjigu i po ko zna koji put se pitam vrijedi li išta pisati, stvarati? Može biti da je došlo vrijeme kada se, kako Grunf reče, moram(o) predati.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*