Kolumna Amalije Stojsavljević: Street art u Banja Luci

Filed under: Amalija Stojsavljević,kolumne,region |

Medijska predstava Banja Luke kao “evropskog” grada paradoksalno uspeva. Međutim, ljudi koji su izvan tog  spektakla, a direktno i aktivno uključeni u pokušaj kreiranja  evropskog identiteta i demaskiranja medijske “realnosti”, obično završe stigmatizirani. Evropski sistem vrednosti se ksenofobično odbija kao nepotreban nama barbarogenijima  “čistim” , vitalnim i tradicionalno samodovoljnim bićima. Ali ako se ponešto i prihvati, to su onda okrnjeni delovi, dovoljni  tek toliko da bi se ostvario privid dijaloga. I umetnost trpi, konstantno razapeta između  dodvoravanja tradicionalno ustrojenim elitama i unutrašnje potencije ka samoostvarenju. Kakva je recepcija evropskih tendencija u savremenoj umetnosti (i ne samo evropskih), najbolje pokazuju izložbe i svi aktivistički oblici umetničkog delovanja. Jedan od fenomena karakterističnih za Banja Luku jeste odsustvo poslednjeg.
Još je avangarda početkom XX veka odbacila tradicionalni sistem definisanja i recepcije umetničkog dela i umetnosti uopšte. Umetničko delo posmatrano kao otvoren koncept, nudi mogućnost konstantnog redefinisanja prirode umetnosti, čime se izlazi iz prostora definicije. Sloboda stvaranja koncepata, pojava novih medija i načina izražavanja u umetnosti, otvorile su široke mogućnosti  za eksperimentisanje. Iz takvog koncentrata produktivne energije i ideja proizašla je i ulična umetnost, odnosno novi prostor umetničke intervencije, gde se urbani prostor estetizuje I transformiše u javno umetničko delo. Kao što je već pomenuto, Banja Luka nema takvih urbanih tačaka ( moraju se zanemariti ultradesničarski stikeri ili grafiti navijačkih klubova), ali se ne može reći da nije bilo pokušaja sprovođenja ovakvih ideja.
Trebalo bi pomenuti  najraniji pokušaj iz 2005. godine, u organizaciji Udruženja Razvojni centar za kulturu i umjetnost RACE projektom “Komad vazduha”, sa performansom u nezavršenom i devastiranom aneksu Hotela “Bosna”. Kritika upućena megalomanskom, nepragmatičnom socijalističkom režimu, čiji “monstrumi” krase skoro svaki grad našeg regiona, multimedijalno je prezentovana “popunjavanjem” rupa, odnosno oživljavanjem prostora. Uz mnoštvo šarenih svetala i veoma zanimljivo režiranog ambijenta, nefunkcionalnost objekta  dovedena je  do apsurda.
Takođe, performativnog karaktera je i radionica “Umjetnost u javnom prostoru” u organizaciji “Protoka”, koju su realizovali kustos Muzeja savremene umetnosti iz Beograda Zoran Erić i Miša Kubal, umetnik iz Dizeldorfa, koja je otvorila pitanje odnosa urbanog prostora i performativnog oblika izrazavanja. Umetnici su bili podeljeni u četiri grupe i svaka od njih je na nekonvencionalan način pristupila istraživanju gradskog jezgra. Jedna od grupa izvela je performans u parku “Petr Kočić” pod nazivom “Petar Kočić kao Dj“( ispod ispružene ruke skulpture književnika postavljena je mikseta ,a sve je propraćeno hip –hop obradom njegovih stihova), gde se ispitivao odnos publike prema “transformisanom“  srpskom junaku i književniku. Zaprepašćenost publike ostala je zabeležena čak i u medijima, tako da većih intervencija na  materijalizovanim velikanima i javnim dobrima nije ni bilo.
Rad slovenačkog umetnika Martina Bricelja nazvan “Public Avatar” i “Zebre” Milivoja Mitrovića predstavljaju jedine projekte koji su naišli na odobravanje banjalučke publike. “Public Avatar” ispituje granice virtuelne I fizičke realnosti (čije se granice konstantno pomeraju i redefinišu), putem interaktivnog eksperimenta publike i online avatara ( koji navigacijom publike istražuje objekte I komunicira sa ljudima), dok “Zebre” svojom dekorativnošću i vedrinom ostaju zapamćene kao divan doprinos ulepšavanja grada.
Jedino svedočanstvo street art aktivnosti  jesu mural i instalacija u Univerzitetskom Kampusu, ruinirani i sakriveni od pogleda prolaznika. Mural predstavlja rekonstrukciju murala  sa zida Studentskog kulturnog centra u Beogradu, koji je nastao 1977.godine u okviru gostovanja čileanskih umetnika tokom nedelje Latinske Amerike pod nazivom “Solidarnost jugoslovenskih naroda s narodima Latinske Amerike”. Umetnica Darinka Pop-Mitić rekonstruisala ga je u crno-beloj boji kao odgovor na trenutnu stvarnost koja nas okružuje, dok se ponovno konstruisanje solidarnosti I tolerancije  javlja  kao imperativ na ovim prostorima. Instalacija Emira Šehovića “Loading…” zauzima prostor magacina, gde je umetnik uz minimalnu intervenciju, skoro ne menjajući zatečeno stanje prostora dobio maksimalan estetski efekat.
Kvantitet pomenutih intervencija u tako velikom vremenskom rasponu govori o ne postojanju svesti o uličnoj umetnosti, a i kada se sporadično pojavi, njen sekundarni status obično predstavlja pratnju nekoj većoj manifestaciji. Administrativni protokoli tokom dobijanja dozvola za izvodjenje radova i njihovo nerazumevanje ovog oblika umetničkog izražavanja, dodatno otežavaju i utiču na gubljenje entuzijazma. Jedan od najsvežijih primera je projekat “Ljubija ubija” Sandre Dukić i Borisa Glamočanina, u okviru kojeg je trebalo da bude izvedena ulična intervencija iscrtavanja šahtova autolakom. Posle predugačke procedure i ubeđivanja radnika Gradske uprave nije došlo do realizacije. Možda bi se problem rešio nizom edukativnih radionica i debata u koje bi bili uključeni svi važni činioci umetničke scene, kako bi se prevazišle predrasude o street art-u kao vandalizmu. Nadam se da će u bližoj budućnosti, neka nova generacija mladih umetnika pokazati interesovanje i inicijativu za prevazilaženje ovog problema i da će Banja Luka dobiti sve karakteristike jednog urbanog umetničkog centra.

 

Amalija Stojsavljević, istoričarka umetnosti. Živi i radi u Banja Luci.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*