Kolumna Vladimira Bulatovića: Konj kada porastem (u epizodi – Slavom do prečice)

Filed under: region,Vladimir Bulatović Buči |

Malo ko se danas seća Dragovana Digalja. Bio je naš komšija u Rudničkoj ulici. Imao sam svega pet godina kada se (da li slučajno, ili ne, to je ostala tajna) zapalio. Goreo je u dvorištu naše zgrade više od deset minuta. Pokretnoj, plamenoj buktinji koja vitla rukama bacajući kratke plamenove unaokolo, niko od komšija nije mogao prići blizu. Pokušaji da bude ugašen protivpožarnim aparatom ostali su bez rezultata, pošto je Dragovan tako spretno izbegavao beli prah, krećući se cik – cak, da je ostala sumnja kako zapravo on i nije želeo da bude ugašen. Sećam se dobro kako je urlao na sav glas preklinjući prisutne da ga spasu! Obasjane veličanstvenim plamenom žene su panično vrištale, deca takođe, dok su se muškarci utrkivali međusobom u tome ko će izmisliti najbolji način kako da ugase svog zapaljenog komšiju koji im se doduše zamerio time što je okupirao zajedničku vešernicu. Međutim, ništa nije pomoglo. Dragovanu Digalju bilo je izgleda suđeno da izgori naočigled svojih komšija, njihovih pasa i podrumskih, ofucanih mačaka. Taj njegov usud jedini je bio shvatio ludi, bradati komšija iz prizemlja koji je, nakon što se Dragovan konačno nepokretan pružio po tlu, čučnuo pokraj njega, pružio ruke i malko se ogrejao uz ostatak tinjajuće vatre. Sledećih par meseci govorilo se samo o Dragovanu Digalju i o njegovom spektakularnom spaljivanju; o tome kako su „hrabri spasioci“ pokušavali bezuspešno da ga ugase, o razlozima zbog kojih se zapalio, o njegovoj vanbračnoj deci zbog kojih je to navodno učinio, kao i o mnogo toga još što je bilo vezano za taj događaj. Dakle, Dragovan Digalj, hteo on to ili ne, doživeo je svojih vrelih „pet minuta slave“. Nekome bi to moglo delovati grubo, ali da li je tako…

Kako mi je i zašto na um pao davno zaboravljeni Dragovan Digalj? Dugo vremena već razmišljam kako se postaje slavan. Verovatno mi se tako u mislima niotkud pojavila slika spaljenog Dragovana. Dakle, potrebno je samo naći način kako se živ spaliti i zatim postati slavan! Za razliku od Dragovana ja mogu da se pohvalim da živim u doba kada je potpuno mogućno to uraditi a opet ostati živ! To je priznaćete veoma važno, jer mrtvacu slava malo šta znači.

Da vidimo šta bih mogao učiniti po tom pitanju, a na osnovu svoje pameti koja mi, na primer, ni malo ne pomaže da shvatim kako to da mi je račun za infostan sve veći a grejanje sve slabije…

Prvo što je moja pamet smislila jeste da bih mogao da se prijavim za kuću Velikog Brata (u daljem tekstu Brata Velikog). Pošto me prime (da bi me primili moram verovati da će me primiti!) tamo bih mogao izložiti svoju najdublju intimu gledaocima gladnim stalnog samouveravanja da slavne osobe nisu obični ljudi poput njih. Naprimer, mogao bih priznati da sam kao mali masturbirao zamišljajući lik debele kućepaziteljke, da sam sa terase gađao prolaznike jajima, krompirima i rolnama toaletnog papira, da sam piškio u zadnjoj klupi u učionici u osnovnoj školi, da se ložim na žene sa malim, kupastim grudima, da sam… Ovde bi verovatno trebalo stati jer ću morati nešto da ostavim i za „ispovedaonicu“. Nisam baš najsigurniji da li postoji siguran recept da pobedim u kući Brata Velikog, ali ako budem u prilici da budem intiman sa nekom manekenkom pretpostavljam da bi trebalo to učiniti, čak i po cenu da se zaljubim u nju nakon toga…

Nakon izlaska iz kuće Brata Velikog mogao bih da se učlanim u neku popularnu političku stranku što bi mi kao verovatnom pobedniku Brata Velikog bilo prilično olakšano. Pošto budem odradio svoju političku promociju u direktnim uključenjima u kuću Brata Velikog, i time budem pripremio javnost na svoje „originalne“ ideje o napretku nacije i o zaštiti životne sredine (teme o kojima znam isto koliko znam i o naseljavanju Sibira u 19. veku!) trebalo bi da se političke stranke prosto otimaju za mene. Naravno trebalo bi pristupiti onoj koja mi bude ponudila najviše. Čega, to još ne znam. Videćemo kada mi budu ponudili. Očekujem da bih mogao brzo napredovati u svojoj političkoj karijeri. Kao rođenom Beograđaninu nekako bi mi najviše odgovaralo da budem u vrhu nekog gradskog odbora, naprimer omladinskog za početak. Tamo ću verovatno sresti mnoštvo ljudi koji su odlučili da se spale, iz različitih pobuda. Družićemo se na partijskim zabavama, smejaćemo se političkim vicevima, ogovaraćemo kolege iz protivničkih odbora, muvaćemo najzgodnije ženske članove odbora, otvaraćemo izložbe i koncerte čiji ćemo sponzori biti, uglas ćemo hvaliti predsednika partije i njegove glavne pomoćnike i tome slično.

U međuvremenu sam se setio da ja imam sluha, a znam pomalo i da pevam, pa bih mogao usput i da snimim neku pesmu, neki hit. Preko svojih partijskih i drugih veza mogao bih da nađem solidnog tekstopisca i aranžera. Nakon toga mi verovatno slede „glamurozne“ žurke gde ću morati da se trudim da budem uhvaćen od strane paparaca u društvu neke poznate i zgodne dame, kako bih se lakše pojavio na naslovnoj stranici nekog časopisa za zabavu i zaglupljivanje narodnih masa. Tako bih na najbolji način promovisao svoje pesme sa budućeg albuma. Tamo ću, pretpostavljam, po ko zna koji put sresti ljude koji bi zarad slave odlučili i da se spale. Davaću intervijue, uglavnom mladim voditeljkama dugih, glatko obrijanih nogu, u kojima ću gledaocima davati preporuke koji parfem da koriste, kako da se oblače, šta da čitaju, recept dana, šta da jedu i piju, a trebalo bi ih počastiti i sa po kojim latinskim citatom koji će ih poučiti kako da „putuju“ kroz život.

Nakon svega nećkam se da priznam sebi kako cela ideja i nije tako loša. Pitanje je samo da li se sistem može menjati iznutra ili se u njemu postaje neodvojivi i nepromenljivi deo istog? I zašto bi se išta menjalo kada upravo takav sistem omogućava ljudima mnogo više od „pet minuta slave“! Samo se treba spaliti, a ostalo dođe samo od sebe.

I, biste li se vi spalili? Ili, možda vi ipak razumete odakle vam toliki račun za grejanje…

Vladimir Bulatović – Bučirođen je 1979.godine u Beogradu.

Objavio je knjigu priča „Izmišljeno ali istinito“ (2010).  Uređuje književni blog BUČIJEVA RADIONICA

http://buchijevaradionica.blogspot.com/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*