Katarina Kovčin: Poslednja stanica žednog („Pavle Popović“ 2012 – prvo mesto)

Filed under: nagrađeni radovi,Pavle Popović 2012,region |

Knjiga se otvori i rekoše im: Zbilja, svi ćete čitati sami sebe!

            Beše dan, kao i svaki drugi, kad su topli zraci sunca golicali njegove kapke sve dok ih nije otvorio. Udahnuvši duboko, seo je na ivicu kreveta. Kroz prozor se tek moglo videti komešanje zelenkastih krošnji breza što stajaše ispred zgrade. Strah je nemirno ljuljuškao lišće, šaputao mu nemušte reči. Osluškujući te drhtaje, učini mu se kako zbilja odgovora i samom ritmu njegovog srca.

            Živeo je u jednoj sobi, koja beše gotovo sasvim ispražnjena. Slike, što su se nalazile u istoj ravni, sve do jedne, bile su okrenute tako da su se njihove sive poleđine uklopile sa sivilom oronulih zidova. U sobi takođe stajahu dva ogledala preko kojih su bile prebačene crne draperije. Zaista, da jedna seda senka nije sedela nepomično na krevetu, moglo se pomisliti kako niko ne živi ovde, ili najmanje, da je stanar nedavno umro. Ustade sa kreveta posle nekog vremena kad, došavši do sredine sobe, ugleda tek jednu knjigu beše na podu. Stade preneražen. On nije držao ništa u stanu, do sebe. Iznenada začu uplašeni ženski poklik koji beše dolazio sa vrata.

            -Ta, vi ste pokradeni! Naopako!

Mršavo biće raščupane retke kose, stajalo je ispred otvorenih ulaznih vrata, sa koščatim rukama koje su prekrivale sitna usta.

            -Nisam ja otvorila vrata, da ne mislite da špijuniram, bila su već otvorena -branila se gazdarica -samo sam prolazila hodnikom, a kad ono! Zlo! Pa kad ste pokradeni? Gospode, nesreće! -govorila je šireći ruke ka plafonu, dok je on tek nepomično stajao i posmatrao ženicu koja ga je neodoljivo podsećala na oronuli izrastak kakve mršave breze.

            -No, jeste li dobro? A… šta vam je to na podu? Dajte, da podignemo…

Žena hitro pritrča vapeći mršavim rukama u pravcu knjige, na šta je on uplašeno uhvati za koščicu, ruku, te drugom rukom skloni knjigu iza leđa.

            -Ne, ne, to je moje, ne brinite, nije se dogodilo ništa značajno, nisam ni sa čim oštećen… No, samo moram, da, treba da odem do…  -rasejano je govorio, trudeći se da što pre izađe napolje i izbegne njena daljnja mučna zapitkivanja.

            -Kako? Ta, vi ste skroz propali! -vikala je za njim, koji je u međuvremenu samo obukao mantil preko svoje noćne odeće, te pobegao kroz širom otvorena vrata.

            Hodao je nemirno ulicom, presrećući hladne senke sa kojima se tek mimoilazio i izbegavao njihove poglede pune bezdana. Pod rukom je osećao vrelu crnu kožu knjige, koja je najzad stigla. Znao je da će u izvesnom trenutku doći i do njegovih ruku, ali iskreno, nije joj se nadao tako rano, nije se još ohrabrio niti očekivao da će biti toliko teška. Letnje sunce je već podarilo svoju pakost, pružajući svoje plamene ruke, topli vetar je njihao i njega i senke. On obriše oznojano čelo rukom i stade gledati kako da izbegne već nesnosnu vrevu ljudskog na ulici. Zamahnuo je snažno rukom, dozvao taksi i već posle nekoliko trenutaka umirivao svoje napregnuto srce u zagušljivoj utrobi vozila.             Posmatrao je kroz prozor obrise svetla, igru prostora koji drsko izmicaše pred očima, ravnodušno usmerene pešake ka nevidljivom cilju, hitre linije stabala što su se smenjivale. Na minut, zatvorio je oči i predao se osluškivanju automobila. U dubini se osetilo brujanje umornog motora koji je teško udisao, mučno škrgutao svojim zubima i gotovo, kao da je mogao da mu čuje žalbe na odviše bolne nesanice, a imao ih je čitavog života. I sedište je treperilo nesanicom motora. Radio u vozilu beše upaljen, te se mogao razaznati prigušeni glas izvesnog propovednika, mogućno što je bila nedelja, kako upija slušaoca svojim pitkim, svilenim rečima. Glasnoća, uzbuđenost, boja njegovih reči ne bi niti jednog trenutka nadmašile jačinu malopređašnjih. …Ne bismo trebali da zaboravljamo usnule, jer su oni naša braća po duhu i po telu, oni žive sada u drugom svetu i očekuju od nas molitvenu pomoć. Kada bi pred nama bila otvorena ona bezdan, u kojoj se nalaze duše usnulih, tada bismo mi mogli videti dirljivu sliku njihove molbe bez reči… Oči vozača bile su predate putu i njegovom sivilu, one se nisu micale niti odavale. Pomisli kako je utonuo u bezdan puta te poziva i njega da mu se pridruži. … pri zaboravljanju večnosti čovek ide po tami i ne zna kuda ide. I život na zemlji za takvog čoveka predstavlja dar iznenadan i slučajan, ponekad se takvi ljudi razočaraju u svom zemaljskom životu i završavaju ga… Uhvati svoje šake jednu drugom, čvrsto ih držeći, koje su se saplele u međusobni čvor kao dve stare zmije nagrđene borama, pokušavajući da udave jedna drugu. Prsti su se pleli, tkali, gušili. Rastavi svoje zmije, otera ih namrgođen u kutove kaveza i nasloni ponovo ruke na sedište, pokušavajući da umiri um slikama pustog prostora. Gledao je kroz prozor, odbljesci vremena i pokreta su se smenjivali i jurili, sustizali njegovo nepokretno telo u vozilu. …U celom svetu, ne možemo naći primer, priznak ili dokaz uništenja bilo kakve nevažne stvari; nema prošloga, koje nije spremalo buduće, nema kraja, koji ne bi vodio početku. Zrno, bačeno u zemlju, u zemlji umire, da bi vaskrslo u novom klasu… osećao je svoju starost; ona je bila teret što je gušio mirisom ustajalog, teret koji se nikako nije dao videti, ali svoje okove je duboko usecao u kožu, prodirao do mesa, te širio u unutrinu svoj miris starog nameštaja. Postade iznošena roba. Postade ništavan i neprimetan, prozirno bledilo nekadašnjeg tela. …ako se niže tvari rastaču samo radi stvaranja novoga života, tada nije valjda da je čovek gori od zrna gorušičinog?… Kome je potrebno staro? Kome su potrebne suze, ko još ceni ustajalo?

            -150 dinara -začu se tvrdi glas vozača.

On se trže, obriše rukavom svoje lice i preda papirne novčanice nepoznatom čoveku, zahvalivši se na propovedi.

            Stajao je na autobuskoj stanici usred mnogolike ljudske vreve. Prišavši klupi, pusti svoje iznureno telo da sedne i utopi se u zaglušujući orkestar saobraćajne buke. Letnji vetar je i dalje pirkao, raznosio kose prolaznica. Držeći u rukama knjigu, prevrtao joj je listove i ne primetivši. Bila je teška. Bremenita. Na koricama nije pisalo ništa, tek se koža presijavala na suncu. Listajući, očima je dodirivao crna slova, prelazeći deo po deo, posmatrajući i poneku sliku što bi se našla između njih. Sve što je do sada prešao, beše mu poznato.

            -Zakasnićeš. -progovori pored njega dečak koji je već neko vreme neprimetno sedeo na klupi.

Istina, znao je da postoji mesto ka kome bi trebalo da se kreće, no noge postadoše iznenada preteške. Pune straha, rekao bi.

            -Neću, nemam kuda drugde da odem -reče tužno gledajući u knjigu.

            -Je li ti se sviđaju slike? Meni se one najviše dopadaju -reče dečak veselo, klateći noge napred nazad. On otvori knjigu i pronađe jednu sliku. Beše to slika, kako je mogao da primeti, jednog porodičnog ručka. U čelu je sedeo stariji gospodin, do njega ljupka ženica a sasvim pri kraju izvesni mladić. Muškarac, strogo obučen i još strožeg pogleda, beše sasvim usmeren ka kameri, kao i ženin trup, dok je bledi mladić okrenuo glavu od objektiva. On dodirnu papir, pređe preko linija fotografije, te zatvori knjigu.

            -Meni su tužne pomalo -reče dečaku.

            -Tvoja knjiga je više išarana od moje, u mojoj nema toliko slova. Što moja ima tako malo slova i slika?

Ove reči dečaka kao da ga pogodiše, te on zadrhti grudima i sakri oči od bolnog pitanja. Stavio je svoju grubu, umornu ruku na prozračnu dečiju šaku i osluškivao treperenje vetra.

            -Voliš da igraš žmurke? Ja volim, ali mi je uvek teško da se sakrijem od sebe -prekinu ga dečak -uvek vidim svoje patike pa se izdam! -rukama udari ljutito po patikama.

            Starac je zanemeo, beše mu isuviše teško da nastavi razgovor.

            -Je li se bojiš? -upita ga dečak

Bojao se, smrtno se bojao. Ruke su podrhtavale kao ono slabašno lišće susednih hrastova iznad njegove glave. Ruke, pomisli, čitav život teče u njih, sve što je uradio ili nije uradio. Čak i ono što nije rekao, njima je milovao, ljubio pa, najzad, nešto i udario. U daljini se i dalje mogao čuti odjek onog radia, koji beše parkiran u blizini stanice. …govorim vam, da ide čas, kada će mrtvi čuti glas Sina i čuvši ga oživeće i izaći će oni koji su tvorili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda…                           

            -Jesi li pogledao šta piše pri kraju knjige? -upita ga dečak

Nije pročitao, nije smeo, ruke su i dalje izdajnički podrhtavale, osetile su da će uskoro sasvim prestati to da rade. Ubrzo, biće vreme da se prestane sa bežanjem, neprestanom jurnjavom u krug koji se nikad neće otvoriti, nikad pustiti van svog mučilišta. Ubrzo, ovom psu za trke, koji je samo znao da beži, reći će da je dosta sa trkanjem – trka je završila, i on će morati da izađe napolje. Kako se prestaje bežati? Šta da radi životinja kojoj se, posle godina gladovanja i mraka, iznenada otvori kavez te ga svetlost zaslepi? Kuda potrčati kad te straža čuva i usmerava na jedan put? Kad se sudije pokažu? Otvorio je knjigu. Usporenim pokretom, došao je do stranice koja beše u sredini knjige. Na njoj se nalazio stari novinski članak iz sedamdesetih godina koji je nežno dodirivao prstima. …ova tajna je bila objavljena – ljudima, i ljudi su poverovali u budući život. Pri smrti se telo vraća u zemlju odakle je i uzeto, a duh se vraća Njemu, Koji ga je i dao… –gubili su se tonovi radia u daljini.

            -Vreme je -progovori dečak dodirnuvši ga rukom.

Starac pogleda još jednom novinski članak, čitajući tiho u sebi tekst koji je napamet znao, koji je proteklih četrdesetak godina ponavljao.                         

  Okrenuvši na poslednju stranicu knjige, pročitao je zapisano do kraja. Dakle, tako se završava, pomisli i nasmeši se. Starac zatvori knjigu i smiren, držao ju je čvrsto u svojim rukama. Njegovo telo prestade da bude umorno i ruke prestadoše da drhte.

            On ustade. Kad se zeleno svetlo promenilo na semaforu, poče prelaziti preko pešačkog prelaza. Ljudi su ga mimoilazili, zamišljeni, udaljeni, uronjeni u vlastite nevidljive zvukove, previše bledi da bi primetili još jednu senku koja je prolazila pored njih. Došavši do samog centra raskrsnice, osvrnuo se oko sebe i pratio pogledom tu raznoliku uzburkanost ljudskog, mehaničkog, zagasite boje automobila i zgrada, otvorena i zatvorena okna prozora, treptaje grana drveća, zadihanost prolaznice i rumenilo obraza, plač malog deteta u rukama žene, sve je prodiralo u njegovu otvorenu dušu. I ona je sve prihvatala u sebe, grlila i vukla u podnožje tela. Rukama pridrža svoj mantil te ga svuče dole. Gdekoji prolaznici su se okretali, začuđeni. Starac kleknu i postavi knjigu ispred sebe. Presavi svoje telo preko nje i nasloni čelo na vreli beton ulice. Automobili su razbešnjeno odjekivali, vozači udarali po trubama, vikali i psovali matoru budalu na raskrsnici. Pešaci su  se okupili oko njega, neki sasvim blizu, a neki ipak na sigurnoj udaljenosti, žedno posmatrajući ovu čudnovatu prikazu. Buka je postajala zaglušujuća, bujica uzvika i čuđenja, psovki i vriske vozila. Njegovo čelo je mirno bilo spušteno do samog tla zemlje, udaljeno od svih spoljašnjih zvukova. Tek je osećao usporene odjeke što su se prostirali u samoj utrobi zemlje, duboke i tajanstvene, okeanske. Vodu! Vodu dajte! Vapio je. Odjeci su se stapali sa telom, bubanj Zemlje se prožimao njegovim rukama, nedrima i mislima. Okolina prestade da postoji, prostor se prebriše nestalnim bledilom i ostade samo on na svetu i knjiga što je pulsirala pod njegovim trbuhom. Još samo da spere tu krv sa ruku koja se nije dala ukloniti ni paljenjem dlanova. Još samo oprost, pomisli, još samo ruke. Pogleda u dečaka koji je stajao među gomilom zabezeknutih lica. Učini mu se da je dečak nešto govorio, ali nikako nije mogao da čuje. Nasmešen, vrati svoje čelo na beton, tragajući za toplotom Zemlje. Zbilja, učini mu se da je pročitao sa detinjih usana „spasen”… Zbilja, zagrliće ovo tlo i udahnuti oslobođen ovaj beton i bubanj Središta. Starac se još jednom nasmeja i zgrči se još više nad knjigom, slivajući sebe u njene prazne stranice. Nedugo zatim, starac nestade. Raskrsnica beše prazna.

             Automobili su se kretali, preusmeravali i pazili na bicikliste sa strane. Pešaci su smireno, opčinjeni velikom letnjom sparinom i omamljeni toplotom što isparavaše sa betona, stajali na ivicama trotoara. Sve se kretalo i disalo. Sve je pratilo svoj tok.

             -… I šta mi vidimo kod umirućeg? Samo telo, koje je uzeto od zemlje i opet se vraća u zemlju. Telo se razlaže i pretvara u prah, a sam po sebi čovek, sa svim svojim osećanjima i sa svom svojom besmrtnom dušom, nastavlja da živi, prelazeći samo iz jednog sveta u drugi, zagrobni. Sledi, da se opštenje živih i mrtvih smrću ne uništava, nego nastavlja da postoji. Živite, Besmrtni, i ispišite stranice svojih života!…

Odjekivao je izgubljeni, prigušeni radio nepoznatom ulicom.

Katarina Kovčin, rođena 26. januara 1990. godine u Somboru, završila je gimnaziju “Veljko Petrović” prirodno-matematički smer i trenutno je student treće godine komparativne književnosti, Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Dobitnica je prvih nagrada za prozu međunarodnih festivala u okviru Scene Svih Kreativnih: “Janoš Siveri” (2010), “Trifun Dimić” (2010), druge nagrade za poeziju festivala “Duško Trifunović” (2011) i prve nagrade za prozu “Pavle Popović” (2012).

Autor je par objavljenih tekstova u časopisu Nova Misao (“Mozaik kratkih priča” broj XI, “Sudijska nadoknada vremena” broj XVI). Pored kratkih priča, piše eseje i prevodi sa engleskog.

Van polja književnosti, ako takvo postoji, bavi se crtežom i fotografijom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*