Katarina Đošan: Pu danas (II nagrada na konkursu „Trifun Dimić“ u konkurenciji srednjoškolaca)

Filed under: kutak za mlade,nagrađeni radovi,region,Trifun Dimić 2011,vesti |

Koliko puta sam za ovih svojih 16 godina čula ono: „Tako ti je to danas. Ništa nije kako treba.“ ?

Bezbroj. Mnogo više od 16.

Naslušala sam se ja priča iz prošlosti. Pričala mi jednom baka iz busa o svojoj mladosti. Kaže, muškarci su bili učtivi, pravi džentlmeni, a ne kao danas, ovi narkomani. Pričala mi o pravoj hrani, za ljude. Rekla mi je, eto, kako su žene iz njene mladosti bile uvijek ženstvene, njegovane, i sa oblinama, i da nisu imale, da ne čuje zlo (kuc-kuc po mom sjedištu), ove današnje ženske bolesti.

Pričala je još i o šivenju, o pletenju, i pristojnosti. Tvrdila je da je nabolje i ženama i muškarcima bilo kad se znalo ko je glava kuće, a ko domaćica, i kad se znao neki red. Kako se samo nekad lijepo živjelo…Eh, crno naše danas!

Prosto da poželiš da se vratiš.

Pričala mi, jednom, o prošlosti i majka. Rekla je: „Tad se moglo živjeti. Nije kao danas.“ Pričala mi je o momcima, pravim frajerima, a ne o ovim pederastim danas. Nije bilo brze hrane, kaže, i djeca nisu bila tako razmažena. (Dignuta desna obrva.) Žene su bile onako sportski zgodne, i zdrave. Veličala je mama prave farmerke,  ne ove danas- na pola guzice. (Dignuta lijeva obrva.)

Hvalila je ta nekadašnju diskoteku, kudila današnje folkere, bila ravnodušna prema reperima. Znala je sve o nekad, kao što sad zna sve o danas. Eh, jadni mi, današnja omladina, ovako zatupljeni.

Prosto da poželiš da se vratiš. Da l’?

I tako, samo se vrtimo u krug. U glavi mi bruje različite priče sa istom poentom. Sa poentom o jadnom danas. Čekajte, o kojem danas mi ovdje govorimo?

I koje je juče bolje nego jedno sutra?

Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani. Bolje jedno danas, nego stotinu vaših juče.

Ja nisam bila tu da vidim vaše danas. Ja ne znam ništa o pletenju, i možda tek ponešto o pristojnosti, ali znam i ponešto o vremenu.

Gotovo da znam i da mislim svojom glavom!

Znam još i da sanjam, da volim, da letim, da vidim, da mislim, da živim!

Bake, tetke, ujaci i majke:

Pustite vi moje danas na miru.

Vi koji smatrate da je vaše danas prošlo- upali ste u prokletu klopku vremena.

Ako mislite da postoji samo jedno danas, i da se ono zove Mladost, griješite.

Ako mislite da je sve stvar 21. vijeka, opet ništa.

I u 16. vijeku ljudi su kukali za prošlosti, to nam je izgleda u opisu radnog mjesta na ovoj Zemlji. Ali, isti vi, znajte: Ljubav prema juče ne briše ljubav prema danas.

Juče je rodilo danas.

Ako ste me imalo shvatili, vi sanjajte, volite, pričajte, čujte i živite, zaslužili ste.

Ako vam ništa nije jasno, vi opet sanjajte, volite, pričajte, čujte i živite, možda i zaslužite. (A ako ne, gorite u paklu ogorčenosti, hohoho!)

Imamo samo jedno danas.

Već sutra i ono je samo-juče.

O autoru: Katarina Đošan, rođena 23.02.1995. godine, učenica drugog razreda gimnazije. Živi u Zvorniku, Republici Srpskoj. Češće piše priče nego pjesme.Svakodnevno piše o svom viđenju svijeta očima šesnaestogodišnjaka, provlačeći kroz tekstove i ozbiljnije teme. Dosad nije učestvovala u konkursima ili na takmičenjima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*