Kolumna Berislava Blagojevića: Jubilarna

Filed under: Berislav Blagojević,kolumne,region |

   Mart, kada pišem ove redove, do brkova je natopljen poezijom. A pošto sa poezijom nema šale, vi ćete mi, nadam se, oprostiti što prvoaprilska, jubilarna[1] kolumna neće imati ni truna komedije u sebi. U martu priroda ispisuje poeme cvjetovima magnolije. U martu se obilježava Svjetski dan poezije. Ovog marta smo obilježili osamdeset godina od rođenja Miroslava Mike Antića i upravo njemu u pomen citiraću dijelove iz njegovog „Izdajstva lirike“[2].

Nisam okorjeli poeta. Zasigurno bih u treptaju oka izdao liriku zarad efektnog proznog pasusa, ali moj um kao da je eksplodirao i dogodilo se to nešto. A za to nešto Antić kaže: „Tamo gde um eksplodira, počinje deljenje nedeljivog. To su te ivice rastanka kad prepuštamo delu da živi sopstveni život. Ono se docnije osili, toliko da ponekad jedva i prepozna svog tvorca“[3]. Tako smo došli do toga da se ovaj tekst i ja gotovo i ne poznajemo. Ne pozdravljamo se na ulici, ne nazdravljamo jedan drugome u kafani, ne noćivamo u istom krevetu i ne sanjamo iste snove. A zapravo „nismo mi različiti. Različite su naše zapanjujuće sličnosti“[4]. Zato iskreno i pomalo djetinjasto vjerujem da imamo iste želje, iste snove, svedene pod zajednički nazivnik dobrote i slobode. Čak i ako „svaka sloboda je rat na početku, a sramota na kraju“[5]. Čak i ako se slobodi i dobroti nadamo pritajeno, iz tmine, jer „tamo gde blista površnost, mudri se na vreme povlače u svoje senke“[6]. Vjerujem da nam nije svejedno i vjerujem da se razumijemo, jer govorimo ljudskim jezikom! A „tome, ko govori blejanjem, zaista je svejedno da li je na početku ili na kraju stada“[7].

Naša je nesreća što smo izabrali (ili smo izabrani?!) da budemo kule stražarnice, svetionici, ili, ako hoćete, čuvari nekih matorih, odbačenih vrijednosti. A „ako preuzmeš dužnost stražara, ostani sam. I najbudniji u mnoštvu zaspe“[8]. Kako onda tako razmrvljeni, atomizirani i usamljeni da se izborimo za našu stvar, za bolje sutra, za miran san? Ne vidim drugog načina, nego da stvaramo druge, ljepše svjetove unutar i neposredno oko sebe, neko novo i bolje doba, jer „ne stvara doba svog čoveka, već čovek svoje doba i po sebi ga imenuje za sva vremena i pamćenja“[9]. Samo tako možemo pobijediti besmisao koji nas okružuje. I ne zaboravimo „besmisao je opasan. On neprekidno smišlja. Poludeće od napora, ali siguran sam da će smisliti“[10].

Vjerujem da Antić i ja nismo jedini kojima ne godi ovakvo stanje: „Ne mogu da se pomirim sa ovom vrstom čovečanstva. Još imam čulo nevinosti i radosti. I ne mogu da žurim. Da se grčim i kidam. Da budem privremen…“[11]. A upravo „privremeni su izmislili vreme. Večan je samo onaj ko nema pojma šta je kalendar, sat i istorija“[12]. U tom jurcanju sa/za vremenom, gubimo iz vida ono što je bitno, gubimo sebe, krunimo se kao da smo od kreča. Često zbog toga i ne vidimo patnje i probleme bližnjih, iako bi trebalo da „usamljeni urlik čoveka na mene deluje strašnije nego jaukanje čovečanstva“[13]. I ta silna užurbanost doista ne donosi ništa dobro – „Ko pre sazrevanja naglo poraste, taj je iznutra večno kržljav“[14]. Rastimo, zato, polako i oprezno, zajedno, ali svako za sebe (da ostanemo budni!), mijenjajmo svijet privremenih ikona i idola, tih kržljavaca naglo naraslih iz plodnog ratnotranzicijskog đubrišta. Izrastimo u ljude i pri tom budimo obazrivi kome i šta praštamo! „Nema surovije kazne za čoveka nego – ako mu oprostiš“[15]. Lično, njima ću sve da oprostim (uprkos stremljenju ka dobroti). O oprostu vlastitih grijeha i grešaka, a Bog zna da ih je bilo, još ću da razmislim.

 


[1] Prvog aprila 2011. objavljena je prva kolumna na portalu www.konkursiregiona.net

[2] Miroslav Antić: „Izdajstvo lirike“, sabrana djela, knjiga peta. „Oslobođenje“, Sarajevo, 1989.

[3] Str. 81, U bifeu kod „Lovca“, kraj leta 1957.

[4] Str. 22, Altdorf, Švajcarska, 1983.

[5] Str. 23, Etoal, Pariz, 1961.

[6] Str. 21, Lečilište Junaković, 1986.

[7] Str. 41, Vranje, 1977.

[8] Str. 40, Mokrin, 1985.

[9] Str. 86, Posle posete Tita Tvrđavi, 1968.

[10] Str. 46, Bagdad, 1982.

[11] Str. 29, Kikinda, 1984.

[12] Str. 49, Pred Puškinovim spomenikom, Moskva, 1979.

[13] Str. 55, Sen Luj (bluz), 1979.

[14] Str. 26, Klermon Feran, 1977.

[15] Str. 48, Lečilište Junaković, 1986.

O autoru: Berislav Blagojević je rođen 1979. godine u Slavonskom Brodu. Magistar je geografskih nauka. Objavljene knjige: „Lamentacija po Sofroniju“ (2005), „Trebao sam biti riječ“ (2005) i „Ja, revolucionar“ (2010). Poeziju i prozu je objavljivao u časopisima „Koraci“, „Sarajevske sveske“, „Nova Zora“, „Književnik“, „Riječ“, „Unus Mundus“, u Balkanskom književnom glasniku, online časopisima Blesok i Male novine i drugim. Kao autor je zastupljen u nekoliko zbornika: Zbornik kratkih priča „Ja sam priča“ (Banja Luka), Zbornik SPKD „Prosvjeta“ (Šamac), Zbornik poezije književnog kluba „Miroslav Antić“ (Inđija), Zbornik kratkih priča „Sea of Words“ (Barcelona), Zbornik „Najkraće priče 2009“ (Alma, Beograd) i dr.
Trenutno živi i radi u Banja Luci, BiH.

Svakog 1. u mesecu na Konkursima regiona čitajte kolumne Berislava Blagojevića.

http://berislavblagojevic.wordpress.com/
facebook
kritika knjige B. Blagojevića “Ja Revolucionar”
http://konkursiregiona.net/category/kolumne/berislav-blagojevic/

One Response to Kolumna Berislava Blagojevića: Jubilarna

  1. Pingback: JUBILARNA « Berislav Blagojević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*