Jelica Kiso: O čoveku, licu tužaljke (Ulaznica 2009 – prva nagrada za poeziju)

Filed under: nagrađeni radovi,Ulaznica 2009 |

“I da li bi uopšte vredelo, posle svega,
Da li bi zbilja išta vredelo,
Posle tolikih sutona, avlija i rasutih ulica,
Posle tolikih romana…“

T. S. E.

Buđenje je najveće čudo, čudo koje, može biti, niko nije stvorio,
već se ono pomalja ispod uzroka i cepa posteljicu, otvor,
i glava uskrsava u Roba debelih usana, u budućnost na ničijoj zemlji.
Razvaline u koje ulaziš kao da stupaš u svetilište,
u dom gde se najpre čuje lozinka, neodgonetljiva,
zveket kocke koja pada na gubilište.
Vetar škripi unutra kao prošlost u nepouzdanim spisima,
uspavljuje tvoje blizance u jednokrevetnom uglu,
disanje je vest koju čuješ utaloženu među šapatima tvoje crnokožne Marije; a lije kiša i opominje,
jer se kap tvoga doma izjedanačava s barkom na večnoj pučini.
Oko kace pune ribljih glava, poigravaš kao grubijan, gladan, pomahnitao,
slaveći žuljeve svojih koljačkih ruku, smlavljenih i kratkih nogu,
gledaš u hrabrost ribljeg oka, kolutavu i iskonsku;
usrkuješ paru kao stari zakon, ni pečen ni primenjen.
Gologlava Marija stoji kao kip, prinosi nož i so rukama od ikre,
nežnih kao unutrašnjost.
U taj čas, njeno lice daje sliku izvinjenja, kao da je dosta što postoji;
ne može više od toga biti neviđena; koža joj čuva nežnost utrobe,
nada se, čeka vesele duhe koji će je zavrteti u bezbrižni vir vetra,
rođena – da bi se venčala s vrancem,
da je gane, makar i ružno, da je trgne, makar i strah;
dok Crni Medved, gustih i kudravih brkova,
sladi se svojom lovinom, nagradom,
kao da su mu stavili novu lentu na mišicu,
naprasno je postao gospodin, ili oficir,
ili policajac, ili pravnik, ili lovac.
Ona se neće umešati u bitku, jer je žena,
on će ćutati s njom, jer je Rob.
Ti si mrtvac koji se vraća da živi;
tvoja raskopčana košulja, jedina, nošena već nekoliko vekova
oko ko zna čijih vratova, od pergamenta, od užadi,
visi na tebi kao znak da si mnogo hodao kaldrmom,
dugo spavao kao pijanica kraj nečije peći,
mirisao čkalj, koprivu i trnove ruže;
smrt koja pospešuje život tebi je večera, dok ti jutro ponovo donosi glad
koju zarađuješ preko noći.
Kad si gladan, ti si, zapravo, živ.
Suton je već, zemlja je vlažna, senke pravi mrak, oblaci se nadviše.
Vreme je slutnje, priroda je od slutnje,
svetlost određuje pojave i fragmente.
Večera je na skrhanom stolu,
čas pred operu, pred operaciju, čas je pomamnogorak, oštar i krt.
Vonj starosti, iako niko star nije, vonj životinjskog kaveza,
živa memla, vonj nesreće.
Pa to je gozba, tako mi boga,
žižak oko koga nestaje ulje kao perije pod vatrom. A senka
vrca kao nestašluk po svetloplavom Paviljonu tvoga doma, tvoga groba.
Mala pogrebna kočija juriša kroz anđele.


O autorki:
Jelica Kiso, rođena 1979. Piše poeziju, prozu, dramu i likovnu kritiku. Objavila knjigu Crna sreća u ediciji Prvenac (SKC Kragujevac), 2010.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*