Jelena Kujundžić: Smrznuto puce (Prvonagrađena priča na konkursu Srpskih nedeljnih novina – „Milovan Vidaković” 2011)

Jesen 1990. Svako ko drži do sebe odlazi u Segedin – da napuni frižider. Muž i ja rešili da spojimo lepo i korisno, pa zašli malo dublje, u Hodmezevašarhelj. Još mi se ta reč valja u ustima, slatka i lepljiva kao lešnik karamela.
Pored puta oktobar razvitlao čitavu paletu žute i crvene, ispresecao je samo belinom brezovih grana i ponekim još zelenim listom. Sve bukti od jesenjeg žara i dara: i šume i voćnjaci i polja. Stižemo pred samo veče, praznog stomaka ali punih očiju. U restoranu preko puta pošte, večeramo tople sendviče sa šampinjonima i sirom. Iznajmljujemo sobičak u potkrovlju malog pansiona, sa uskim drvenim krevetima prekrivenim ćilimima. U, pa ovi su isti kao bakini, oduševljavam se, nakon što sam ih čeznutljivo prepipala prstima. Vuna k’o vuna, a mora da su i na sličnim razbojima tkani, dodaje on, grleći me s leđa i prislanjajući obraz uz moj. Kroz male, kose prozore virimo tako stisnuti, na ulicu punu dečje cike. Šta li rade naša deca, uzdišem. A šta mogu da rade, igraju se kao i ova ovde, šapuće i otkopčava mi dugme po dugme.
Sutradan šetamo parkom pored ispražnjenog bazena punog opalog lišća. Šetamo tek da bismo šetali, pa nasumice zađosmo u uličicu u kojoj nas zapahnu spokoj davnih vremena. Prolazimo pored belih, prizemnih kuća nalik vojvođanskim, sa prozorima niskim toliko da preko njih možeš ukoračiti u sobu. Visoke kapije od drveta zatvaraju prolaz u uzana dvorišta. Padaju mi na um Sentandreja, Arsenije, beskrajni plavi krug i u njemu zvezda… U krčmi sa crvenim kariranim stolnjacima, naručujemo čuveni mađarski gulaš – ljut, a meso meko kao mozak. Na šetalištu kupujemo grožđe. Prodavačice nalik našim seljankama, obučene u široke, cvetne haljine, govore nešto osmehujući se. Šta kažu, pitam. Šta mogu da kažu, hvale svaka svoju robu, smeje se on. Ti i nisi birao najlepše grožđe, zadirkujem ga, ti si merkao koja je snaša najlepša. Ma, jok, kaže, učinilo ti se!
Recepcionar ne zna srpski, mi ne znamo mađarski, pa se sporazumevamo rogobatnim engleskim. Kad nigde ne žuriš, kad uživaš u trenutku u kom si, na mestu na kojem si i sa osobom sa kojom si, sve je lako i lepo. Utrkujemo se ko će brže uz stepenice. Stižem do vrata pre njega, ali moram da ga sačekam zbog ključa. Otimam mu kesu s grožđem i pretim da neće dobiti ni jedno puce. Šta će meni grožđe, smeje se, i baca me na krevet. Smejem se i ja i okrećem glavu levo-desno u vragolastoj nameri da izbegnem njegove usne. Crveni ćilim grebucka obraze, u očima mi žute ruže. Sa stola pada kesa s grožđem, bele i plave bobice se kotrljaju preko daščanog poda, nekoliko ih ode i pod krevet. Zavlačim ruke u njegovu kosu…
Jesen 1991. Zove me portir. Siđi, kaže, traži te muž. Noge mi drhte, pa se pridržavam za gelendere. Da ima nešto lepo da mi saopšti, sačekao bi da dođem kući. Strah u njegovim očima odseca mi noge. Gledamo se. Hodnikom prolaze ljudi. Naručio sam drva, kaže, doteraće Radiša. Sve je plaćeno. I da iseče i da složi. Ja idem sad, dodaje izvirujući iza šešira nekog debeljka. Zbor je u kasarni na Savi, a gde će nas odatle poslati, ne znam. Čuvaj se. Čuvaj decu, dok se ne vratim.
Jesen 2011. Još se nije vratio. Gledam kroz prozor: na vinjagi poneko smrznuto puce i belog i plavog. Ostalo – ili je opalo ili su pozobale ptice. Ja ga nisam okusila već dvadeset godina.

Pročitajte i:

• Književni konkurs za poeziju: Međaš 1
• Promocija knjige “Kovid dnevnik jednog učitelja“ Matije Zorića
• Literarni konkurs za najbolju ljubavnu pjesmu na temu: „U ime ljubavi je drugo ime Boga“
• Last minute: Poziv za slanje radova u peti broj naučno-popularnog časopisa A PRIORI
• Konkurs za izradu naslovnice knjige “Bošnjaci u Crnoj Gori“
• Natječaj za kratku priču Lapis Histriae 2023: Karneval bez granica
• Dr Ana Stjelja o zbirci poezije “Žena bez kišobrana“ Anele Fetić