Jelena Kujundžić: Krik (Vukašin Conić 2012 – prvo mesto)

Filed under: nagrađeni radovi,region,Vukašin Conić 2012 |

Podne je. Hvatam jorgan pažljivo izbegavajući najbližu poderotinu iz koje ispadaju trinje. Navlačim ga preko glave. Ne može da me zagreje, pa neću ni da ga gledam! Mislim na podnevno sunce, ne na ovaj umašćeni pokrivač – moj najvre-dniji plen iz obližnjeg kontejnera. O, kako sam mu se obradovao zimus! Jeste da mi se on nasmejao u lice, ali ja sam njega – pomilovao. Da, da… I prigrlio sam ga, onako kako skoro nikog živog nisam. Još od kako mi je majka, poslednji put pre nego što će umreti, došla u posetu, niko me nije zagrlio. A nisam ni ja nikog. Mada, voleo bih da jesam. Ne može ni deset novih jorgana, a kamoli ovakvih – nikakvih, da pruži toplinu koju može samo jedan zagrljaj.
Pa ipak, lepo mi je pod jorganom. Kad sklopim oči – sav moj život pređašnji izlije se u ovu mrklinu, uhvati me za ruku i povede… Jednom sam tako ponovo bio bosonogi dečak u kratkim pantalonama, razbarušen i obezbrižen. Palčeve sam zadenuo za tregere, isprsio se i skakutao s kamena na kamen, putem prema školi. Kipteo sam od radosti, zviždukao. Sve sam lekcije znao napamet, a domaći zadaci su se baškarili u vunenoj, prugastoj torbi, koju mi je majka, na razboju, u vajatu, prethodne zime otkala. Fijukao je čunak tamo i ovamo, ostavljajući za sobom trag boje neba, sunca i svetlosti. Dočekivala ga je čas levom, čas desnom rukom, i pevušila. Nisam znao šta pre da gledam: njeno, radom zaneto, nasmešeno lice ili šarenu tkanicu što se istezala ispod hitrih prstiju, dok je kroz prozor namigivalo zubato sunce, zadivljeno ništa manje nego ja.
Ugrejane sećanjima, moje stare kosti su se odobrovoljile, pa ustajem da skuvam kafu. Crveno lonče sa belim tufnama, malo ulubljenog dna, poskakuje na šporetu kao da igra školice: napred – nazad, levo – desno… U kutiji nema kafe. Poneo me trenutak, pa sam zaboravio da ovo nije moj rodni dom, već memljivi sobičak, sklonište za jadnika kome je od svega što je ikad posedovao ostalo još jedino ime: Gorčin Govorčinović. Sve ostalo, i na meni i oko mene, tuđe je. Setih se da je pored puta procvetala lipa, pa izlazim i otkidam nekoliko cvetova. Čaj će me smiriti, kafa bi mi samo podigla ionako već visok pritisak, tešim se, dok čekam da vruća voda izvuče dragocene sastojke. I jedan naš vojvoda je voleo da ga pije. Pre sto godina, i njega je smirivao, u vrletima između Valjeva i Šapca. A i meni je potreban, sad kad Istorija, kao džandrljiva žena, nasrće. Mišar, Kosovo, Cer, Sutjeska, Neretva, Sremski front… Vijetnam, Avganistan, Jugoslavija, Irak, Libija… Polja smrti… Ima li im kraja?
Stežem slepoočnice…Čak i kad se okončaju, ratovi – traju. Bukte u nama koji smo pretekli, ništa manje razorni. Noću je najstrašnije, kad ostanemo sami sa sobom i sa stozubim sećanjima. Koliko puta sam skočio iz sna, sav u goloj vodi, polulud, kao da sam tek pobegao sa onog platna Edvarda Munka. Ništa čudno, jer ovaj poslednji rat, svršio se krajnje nepovoljno po mene. A s ratom ti je uvek tako: ili si pobednik ili si poražen. Osim ako nisi mrtav, naravno. Što je, ponekad, i najbolji ishod, često pomišljam.
Gurnuh vrata nogom (brave na njima odavno nema, samo umašćena rupa zjapi). Zakoračih. A onda i sedoh, tačnije – sruših se preko praga. Desna noga mi je napolju, a leva još u hodniku. Pokušavam da ustanem, jednom, pa drugi put. I ništa. Nijedan deo mog tela se ne pomera. E, moj Gorčine! Nekad si komandovao četom vojske, a sad nisi u stanju da narediš sopstvenim nogama da se pokrenu! Udaram potiljkom o rasklimani okvir. I opet uranjam u spasonosni mrak…
Sa ženom odevenom u belo, izlazim iz crkve. Sunce juriša u oči, zasipaju nas pirinčem, cvećem, osmesima… Neko čak i aplaudira. Okrećem se, srećan, da poljubim moju Svetlanu, ali… udaram nosom u zid. Da imam još koji zub u glavi, i on bi mi sad ispao. Trljam oči i pitam se: kud nestade Svetlana, kad pre sunce zađe? Gde odoše nasmejani ljudi? A onda se prisećam… Odneo je “Milosrdni anđeo“, one nesrećne godine sa tri naopake šestice. Mene su poslali da branim tuđi grad, a naš su bombardovali. Nismo stanovali u centru, ni u blizini nekog vojnog cilja, ali pilot nije stigao da istrese sav teret gde mu je rečeno, pa rešio da ga se oslobodi u povratku. I tu odluku doneo baš iznad naše kuće.
Bubnja mi u slepoočnicama – samo što se ne rasprsnu. Divljački ih stežem dlanovima. Za šta li sam ti još, ovakav – nikakav, potreban, Bože, škrgućem bezu-bim vilicama. Odgovora – niotkud!
Ne znam koliko dugo sam se zadržao u razgovoru sa mrtvom Svetlanom. Možda minut samo, a možda čitav sat. U poslednje vreme gubim pojam o vremenu, mestu, čak i o svom životnom dobu. Sve češće čujem sebe kako vrištim, urlam na sav glas, ali ljudi prolaze i ne gledajući me. Dobro je, pomislim, ovaj krik je samo moj, odjekuje unutra, u meni. I bolje je tako, nije ni pristojno druge da uznemiravam. Imaju oni svoju muku.
“Čiko, da Vam pomognem da ustanete?“
Gledam ga… Nema ni deset godina. On da me podigne? Nije ni krupan, tek malo zaobljeno, žućkastim pegama istačkano lice. I lepe, plave, začuđene oči. Iste ovakve je imao i moj sin kad sam ga poslednji put video…nekoliko meseci pre odluke onog pilota… u godini sa tri naopake šestice.
Zbog njega moraš da ustaneš, Gorčine, on to očekuje od tebe. I neće razumeti ako nastaviš tu da sediš, nepokretan kao zadušna baba. Ne smeš da ga izneveriš. Bar još jednom budi čovek, šako jada. Diž’ se, naređujem ti, pa makar ti to bilo poslednje što ćeš da uradiš u ovom kijametu od života.!
Pružam dečaku ruku, a on mi u drugu dodaje štap.
“Hoćete li da se vratite u sobu, ili…“
“Ili šta?“, pitam.
“Da mi pravite društvo. Raspust je. Pošao sam na pecanje.“
Raspust… Pecanje… Beskrajni, drhtavi mir ispunjen lepotom nadolazećeg dana. Iščekivanje. Melemni, usporeni leluj misli iznad mirne reke, dok se riba ne praćakne. Eh, da mi je… Da mi je još jednom videti moju rodnu Unu. Izuti se, zasukati nogavice (svejedno što su to sad rite). I zagaziti… Stići do pola reke, ako se već na drugu obalu ne može. Prepipati tabanima sve one kamenčiće iz šarenog mozaika detinjstva, preko kojih sam toliko puta pretrčao i nesvestan njihove lepote. Sve ih osetiti. I svega se setiti. Pa umreti. Reka me je u život uvela, ona nek’ me i izvede…
Oslanjajući se na štap, slobodnu ruku spuštam na dečakovo rame.
“Idemo, ljudino!“

Jelena Kujundžić,  rođena u Bastavu kod Osečine.
Objavila knjige: Kroz suze smeh, Krpež i trpež, Nevidelica i Azbuka mog detinjstva.
Nagrade: “Zlatna kaciga“ za satiričnu pesmu 2011, “Banatsko pero“ za priču 2011, na Čivijadi u Šapcu treća (2001) i druga nagrada (2011) za satiričnu priču, nagrada “Petar Stokić“ za pesmu “Molitva“ 2009. Na prošlogodišnjem konkursu “Milovan Vidaković“ za kratku priču – prva nagrada. Na konkursu “Živojin Pavlović – Žikišon 2012“ – treća nagrada za satirično-humorističnu priču.

Živi i radi u Majuru kod Šapca.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*