18.8 C
Belgrade
28/03/2024
nove knjige region Srbija Tatjana Venčelovski

ЈЕДНА ПОРУКА ЗА ПОНЕТИ

Tanja Vencelovski - Osisano sunceТатјана Венчеловски: ОШИШАНО СУНЦЕ, Пресинг, Младеновац, 2016.

Татјану Венчеловски знамо са малог екрана (завршила ФДУ у класи Владимира Јевтовића), бавила се новинарством, односима са јавношћу и писањем о чаролијама кулинарства. Објавила је и две књиге: песме “Тамо у животу“ (Бранково коло) и приче “Исидорин шал“ (НБ Данило Киш, Врбас).

Нова књига Татјане Венчеловски “Ошишано сунце“ има 93 песме распоређене у пет циклуса: Петља против заборава, Стакло међу зубима, Време закључано у боковима, Диверзија могућег и Бритва у аорти. Књигу отвара бриљантна минијатура која вреди попут слике од хиљаду речи: “С’ пучине / Само ветар/ Једро/ Данас не“.

Татјана Венчеловски трага за суштином, ситни стварност, људе и ствари на атоме и друге чињенице, проучава друге стране бројних медаља, лице и наличје савременог човека и себе у невремену и времену. Мери и одмерава, оцењује, испитује, трага за одговорима а када их нађе пита се да ли ту заиста одговори. Али никако не ситничари, не препоручује себе, већ плива у том мору и трага даље: за квалитетом осећања и дубинама доживљеног. Многи ће читалац зато схватити стих: “Разумеш ли овај врисак ухлебљен?“ ког следи стих: “Патуљци појма немају“ у чудновато исплетеној песми “Јутро“. Песникиња свако доба дана, сваки час, сваки догађај, сусрет и осећање уситњава и читалац ће се запитати одакле нам, након свега што смо доживели, преспавали, одсањали, радили, волели, отишли…некакав кусур? Да ли зато што себе нисмо до краја дали или што имамо кочнице (ручну, ножну, менталну и још неку):

 

“Скут.

Језеро очекивања.

Рибариш.

Тако је топло данас“

Или као у песми “Игра“:

“Лазарице.

Неименована седла.

циглана је напуштена

и липе не цвату.

У паузама између раштимованих сонгова

бацају ми коске.

Ни месечине.

Ни огњишта.

Окови ироније.

Мисли су непрецизне,

песма још више“

Као и у одличној песми “Изненада“:

“Сунце, рекао је возач.

Ја се порадовах тој једноставности.

Снег је, прекривајући све видљиво, донео

тишину у којој је откуцавало

питање смисла.

Магла је, снисходљиво, отпузала уз реку.

Скидох наочари.

Сунце, поновио је.

Више није било исто“

Женски осећај за детаљ: шаре на завеси, тетоваже, изглед кључаонице, број ципела, боје на витражу, мириси, погледи, неправилна стопала, говор рукама, очи…све је Татјана Венчеловски успела да забележи заувек. Са друге стране, песникиња не прејудицира да су њена сазнања и домети коначни, а судови преки и дефинитивни. Напротив, прича се наставља и после тачке, песникиња воли своје окружење, човека, путовања, ситнице, бесциљна места, све је то пуно потребе за животом, жудње, трагова и надања. Имали смо и у поезији и прози разних свезналица, после чијих закључака се чинило да нема више ничег осим тежње ка “препамети“ и друга добра одатле не видесмо. Поезија Татјане Венчеловски има редак дар да разговара са читаоцем. Узајамни однос писац – читалац почео је да се губи заслугом и једних и других: писац је помислио да је најумнији, а читалац то није хтео да чита. Зато је тај реципроцитет у случају ове поезије онај прави, пожељан и књижевности потребан. Читалац се налази на свакој страници и у свакој песми:

 

“…Две су смрти издахнуле од живота.

И тад, полако, неизговорено,

између нас се расплела извесност.“

Томе додајмо и ове стихове:

“…Док тишина још гужва наду

а кожа бриди од немоћи

Приђи

док још миришем на грешке и самоћу

док још нема граница и клопки

Приђи

док се још бојиш

плах и невешт…“

Песма “Дијагонала“ која ће имати своју антологијску вредност обраћа нам се истовремено у два паралелна тоналитета, јавном и завереничком:

“Успела сам да избројим све облаке

сад када су ошишали сунце.

Иза ћошка грмеле су навике.

Девојка из трафике рекла је да су читуље

пребачене у рубрику Друштво…“

Као и стих из песме “Мачке“:

“Добро ми још и пливамо

кроз овај планктон слободе.“

И филмски, рекли би црно-бели кадар:

“Смрт и ја седимо на бициклу

и једно другом не сметамо…

…или стојимо на семафору

мени се у ланце

понекад уплете сукња

открије ноге

и остави масан траг

њој се понекад уплете судбина…“

savramenikИнтелигентна поезија – то би, најпре – била одредница за песме Татјане Венчеловски. Ова поезија је жива, текућа, храбра. Има своје одреднице, своја места, своје путеве. Универзална је, модерна и реалистична на два начина: онолико колико је живот реалан, и онако како себе видимо у “покретним сликама“. Филмичност, чији би наговештај потражили није дата у том контексту. Поезија у овој књизи има своје сценаристичко дејство, наговештај приче, а лиричност, толико потребна књижевности, овде је наш сабеседник. Има духовитих песничких слика којима је “баш ту место“. Мајсторски и луцидно, Татјана Венчеловски отвара неке од песама, далеко боље од оних песника којима је поента све. Тако ће пажљиви читалац бити освежен и овом сликом:

“Ослоњена на обрву

једна је мисао чекала другу која је каснила“.

Горан Лабудовић Шарло

Slične vesti