Jedan aspekt dela Žulijena Barnsa, memorija kao spletka realanog dogadjaja

Filed under: Srbija |

bodljikavo svinjce“Bodljikavo prase“, Novi Sad, Nezavisni, 1999 . “Ovo liči na kraj“, Geopoetika,  Beograd 2012, Pulicerova nagrada

Memorija, kao i spekuativo misljenenje ne mogu da utanaže našu želju kritične mase koja traži da se ispolji  kroz umetnost a mi  izbegavamo da je  artikulišemo ili da je se ratosiljamo. Kroz  proces u spekulisanju, jedinica  koja pokreće sadašnji dogadjaj ili ga  koči slično kao naša unutrašnja sprega,  pokazivanje emocija, jeste.  memorija ,privid o nama ali isvima koja postaje  plodno tle iz koga izrasta naše iskustvo.Memorisjki kolač je složeni mehanizam koji deluje u više pravaca, ne samo na delanje osobe i percepciju vidjenja relanog već je memorija  prisutna a nevidljiva, nakon svega dela kao naša pokretačka sila.

A pisci se pre svega  oslanjaju  na memoriju, koja ne mora da bude pozdana kao ni mašta.

Žulijen Barns očigledno ima višek memorje,ciljano gledajći kroz sećanje unutar sebe, da bi oblikovao svoju poetiku. Memorija ovako izrečena  je ustvari ne samo lični doživljaj vec kaljenje i samopregalaštvo prema onom Drugom-talac u liku u romanu. Dogadjaj  ne mora da bude lični, što u romanu “Bodljikavi prase“ i nije,već predstavlja kolektivno sećanje, u sociološkom i psihološkom smislu,koje se pretvara u piščevo , kreativno, poetsko.Pisac je samo svedok, on opisuje, ali ne učestvuje aktivno ni u jednom liku. Za razliku, u romanu“Ovo liči na kraj“.proces memorije nije beleženje činjenica nego motiv kojim se obraća sam sebi u previranju, kontemplaciji  o pisanom, – malo dijaloga-ukorenjeno znanje o jednom dogadjaju koji se posle izvršenja nastavlja u mašti pisca produžavajući taj dogadjaj da bi ga vratio na početak ili krajnju tačku. O tome i sam naslov govori. Kraj je došao.,održavanje memorije na spoljašnjem nivou, to jest pisanje kroz jedan diskurs takoreci u sadasnjem vremenu. Ali mi znamo da su okolnisti bile prošlost. U ovom romanu, secanje je pregled moći razuma da nadvlada svoju prošlost, dogadjaj, ali dozivljava kolaps-Veronika, jedina ljubav remeti tu memoriju,  stavlja je u krug. Zatvara ciklus života i smrti, pičevo ja se raspljinjava,postoji korak ka spolja, ličnost-pisac postaje samo jedno biće, on utanja u sebe. Veronika,prošlost prelazi granicu i ulazi ponovo u stvarnost putem jednog pisma.

Možda nije trebalo uporedjivati knjigu “Bodjikavo prase “ sa knjigom “Ovo liči na kraj“ Prva  i po redu pisanja, nas dovodi u kolektivnu memoriju, u društvenu psihologiju kao sećanje na neke istorijske dogadjaje, u doba rekcionarne Rusije, i ,potpuno je socijalno utemeljena u istinitim dogadjajima,ali opisjući nestvaran , ispoetizovan, proces.

Taj proces predstvlja apsurd i ironiju  kao i  pičev stav—kafkijanski, prošlost koja može da bude aktualizovana ,jer “ svako je pomalo kriv“ U drugoj knjizi  dogagaj, je u suštini mada  je beskonačan, pomešan sa relanim i irealnim sa likom Veonika i pisca koji se znacima svoje  svesti vraća u apsurdnu  poslos, jer je voleo, i sada kao u  zacarani krug nade i čekaja dolazi do postvarenja njegove ljubavi. Ova postvarenost se temelji na pre svega poetičkoj ideji o pisanju u oba romana. Čovek upada u zamku dogadjaja i ne može da krene ni naped ni natrag ali postaje postvaren, iako je gubinik, iako se otelotvoruje njegovo prisustvo,ovde je dvoznačno, jasno ili maglovitot.Maglovitost, mašta, poetsko, peovladjuje jer nema toliko osvešćivanja koliko pokazivanja osćanja.Da bi se  shvatilo pisaje, ove dve knjige Žulijana Barnsa.tralo je poći iz tog ugla-maglovitost sećanja kao dokaz i maglocvitost mašte kao procede. Mislim da se ovde  ne radi o  jednostavnom sećanju, vec o onim poetičkim, nitima, proftrirano kroz najiskrenije i najpreciznije doživljaje,da bi zamuilo razum i stavilo junake vazdusni balon koji leti,ne sa namerom da odleti već da se vrati  odakle je  i uzleteo, Različite u osnovi, jedna za vreme  ruske revolucije, a druga u vreme američkog grdjanskog društva, ove dve knjige govore različito, ali istim zvukom. Istim narativnim manirom.

Namerno uporedjujemo ove dve knjige, jer su , kako smo kazali tematski različite, ali , narativna nit , motiv i stil, moze se čak reći štimung  ovog pripovedanja je isti. Esteticki su iste. Kako je to pošlo zarukom piscu, ili kako se nije odvojio od svoje memnostičke  jedinice pričaju ove dve price Nije li to  stav pisca, njegovo cogito narandi. Ili je  li to nedostatak. Vrlina. Orginalnost svakako jeste..

Mnemnotehnika je  onaj prokretac piščevog narativnog  fiktivnog, koje u stvari ne postoji. Ne postoji  niti fabula, sve je isprepletano, tkanje narcije ima vise potki,  lik izbija iz proznog u kratkom dijalogu, sažet, vispren a ne mudar, ne eticki obradjen vec lucidan, ponekad i marginalni. Često i imaginativni po sovjim postupcima. Dakle, dat je kroz crte, kroz zamagljenje, ali ne i uetmeljenje pisceve prizme. Imaginativno kao da nije dovrseno ili je barem skoro u zvrštku kada se tiče  svojih  zapleta. Skica, postoji i slika postoji. Radnja je sastavljena od skica.

 

Ne, likovi nisu obaspravjeni, nisu disidenti, već primeri. U romanu “ Bodljikavo prase“, reakcionar je zrtva socijalne rekciornarne svesti. Jedan od mnogih.

U romanu“Ovo liči na kraj“ Junak je zrtva prve ljubavi, jedine žene koja je ikada postojala u njegovom životu, uprkos  braku, Veronike

Vera iz prog romana, završava roman, kratkim upustvima, a Veronika u drugom romanu je sam pisac. Možda je Veornika i postojala, ali to nije bitno. Ona je oubličena u drugo ja pisca, u njegovu viziju ne o ženi već i ljubavi.Neuhvatljiva, uvek paradoksalna, uvek prisutna u mislima, vodja kao uslov delanja, ona je je pre svega stvarna  žena.

U pitanju mogu da budu istinite priče, koje su narativnim zahvatom preradjene u nestvarnu atmosferu dogadjaja. Vec smo pomenuli Kafkijanski proces koji se vodi  potiv Petkanova, ili koji vodi Petkanov,I obrnuti prosede, isprepletan dogadjem oko jednog pisma u polovini knjige je više nego  nastavak price (, u knjizi “Ovo liči na kraj“) U obe knjige  se oseća prenagljenost atmosfere , zgusnutost fiktivnih fakata, koji samo po sebi čine priču i vode radnju. Iz toga, dolazi do zamagljenja, do ispreletanog tkanja relanog i irealnog, do piščevih razmisljanja koja su sami dogadjaji. Dok pisac razmišja, on ustvari opisuje dogadj koji se desio ili koji će se desiti. Mnemotehne je na svom pravom mestu u tim, navovimo, kontemplacijama nad knjigom pisanja, navire  kao pisanje po sećanju. Sama mašta  je obilato  “ čudnije je bilo to što je bilo sasvim lako ponuditi takvu verziju moje istorije, pošto sam ionako i samog sebe u to uveravao“ , svrstano u  korpu mašte i imaginarnog, ovde je pre svega dato kao odlsikavanje maste na stvarnost, a ne podražavanje starnosti.  Imaginacija je ogromna, Obrti su neočekivani, konzistentni, i kao takvi  dovoljni razlog za pisanje  knjige koja postoji.

Prozodija je konstruisana na jednim delom hronoloskim dogadjajima, na istinitom dogadjaju, barem mogućem istinitom, jer koliko je reakcionara stradalo, i koliko se ljudi vratilo prvoj jubavi ?_Jednim načinom  pisac opisuje delove knjige na početku pisanja, da bi onda napravio imaginativni rez, i pošao za svojom fikcijom,od koje  nije mogao da se odvoji. U jednom trenutku fikcija je toliko zgusnuta, da zbunjuje čitaoca. Nastaju likovi, nastaju sudije i osudjeni, sve lebdi negde u eteru,, ostaje biografija Petkanovog koju čita fiktivni sudija, i pismo koje Tom čita-od Veronike, od Andreje ?

Očigledno je da  knjiga pocivaju na imlicitnom  egu pisca.Ego, koji je ovde dat kao ego imaginis, koji nije relni ego. A to je i odlika pisanja, glavna osobina ova dva , tako različita, romana.

Tanja Pajić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*