Ivana Zajić: Pusta zemlja (Mrkonjić grad 2010 – najiskrenija satirična priča)

Filed under: Mrkonjić grad 2010,nagrađeni radovi |

Beše s početka jeseni godine dvehiljadite obilnih kiša i učestalih udara grada u selima pomoravskog kraja. Ojađeni seljaci i do tada živehu bedno, a te jeseni behu prinuđeni da troše poslednje dinare svoje ušteđevine. Nema para za benzin da bi se otišlo do grada, a i autobusi sve ređe saobraćaju ovim krajem. Ubogi zemljoradnici vuku se u pocepanim čakširama po blatnjavom putu do male seoske prodavnice da bi se snabdeli najnužnijim stvarima za potrebe domaćinstva. Tu je i kafana, u kojoj se neki od meraka, a po koji i od muke, napiju, pa posrću po mraku dok ne pronađu put do kuće. Ujutru se naspavaju i istrezne pa opet sve iznova. Svakog se dana sve bednije živi, bolje reći preživljava, i samo strepi od ponovne oluje i pljuska. Prinosi slabi, jedva zadovoljavaju potrebe domaćinstva, a kamoli da se nešto proda i zaradi koji dinar. Neki prevaljuju po nekoliko kilometara od kuće do prodavnice, a prodavac neki raspikuća i probisvet, dolazi na posao kad mu se hoće, pa pre nego što počne da radi, otvori flašu piva, sedne tako na klupu pred vratima i naliva se. Do podne ga nekako i podnose, a posle ga uhvati neko ludilo pa jurca na jadne seljake i ne da im hleba ni mleka čak i kad ga ima u radnji. Nekima naplaćuje i dvostruko, al’ opet ništa. Seljaci ga samo pogledaju i okrenu leđa, niko da mu se suprotstavi. Posle ga kod kuće psuju i kunu, a sutra sve nanovo – opet svi trče ludome Milovanu.
Trpelo se koliko se moglo, a na kraju nervi popucaše. Muškarci nekako i podnosiše ovo iživljavanje, a žene se uplaše, poneka se začudi, plate koliko im se traži, okrenu leđa i vrate se kući, psujući. Prekjuče Slavka Jovanova zatraži Milovanu da joj vrati kusur, a on razrogači oči i zareža na sirotu ženu. Ona samo savi glavu i izađe napolje, zalupivši vrata za sobom.
I tako sve dok jednom Kosti Markoviću, siromašnom, ali poštenom trgovcu i nada sve časnom čoveku, ne pade na um da pozove meštane pomoravskog kraja da udruže snage i najure ovog zlotvora iz sela. Sve ga živo dočeka s povicima podrške, pa se najzad raziđoše, svako svojoj kući ode da se dobro naspava i okrepi.
Tih dana nekako stalno kiša rominjaše, a u zoru petog oktobra nebo se izvedri i rosa povuče, a sokaci očistoše od blata i baruština. Milovan kao svakog jutra dođe na posao, ali, pre nego što uđe u prodavnicu, ode do susedne kafane i naruči pivo. Potom otključa radnju i osmotri da li je sve na svom mestu pa, kao i obično, sede na klupu i zagleda se u prometnu ulicu pred sobom. Kolovoz je goreo pod vrelim gumama brzih automobila. Radnici, zavejani brigama, žurili su na posao, a seljaci, od ranog jutra orni za rad, pretrčavahu ulicu, noseći na ramenu koji kosu, a koji motiku. Činilo se da svako gleda samo svoja posla. Odjednom neki Pavle najpre u čudu zagleda pijanog prodavca, a zatim ga upita za cenu hleba. Ovaj, pogledajući ga krvavim očima, izusti brojku trostruko višu od jučerašnje. Pavle potom poče sa učtivim pitanjima, tražeći objašnjenje, pa kad vide s kim ima posla, zareža na Milovana, na šta ovaj baci flašu iz ruku i zgrabi ga za vrat dugim prstima. Zabezeknuti muškarci pritrčaše Pavlu u pomoć. Oko njih se okupiše sva sela. Žene dođoše da bodre muževe, a sitnu decu ne smedoše od sraha da ostave kod kuće, nego i njih povedoše, te, onako izbezumljene, stadoše na stranu. Neke su, vrišteći, sklanjale decu od žilavih prstiju bezobzirnih muškaraca, druge su gađale kamenjem pijanog Milovana, bodreći svoje muževe iz sveg glasa. One hrabrije probijale su se u prve redove i urlale na pijanca pred sobom. Milovan, nemajući kud, utrča u prodavnicu zaključavši vrata.
Poče da se osvrće oko sebe, pokušavajući da se osvesti od alkohola i udaraca u glavu. Nemo je stajao pored zastakljenih vrata i posmatrao pobesnelu masu na ulici. Ljudi sad behu još više razdraženi pa jurnuše kamenjem i motikama ka ulazu. Milovan oseti kao se staklo pred njim lomi pa povika seljacima da se povuku. Malo se primiri i osvesti pa izađe napolje. Sad mu već beše svega dosta.
Na ulici se najpre začu vrisak oduševljenja, a zatim se razjareni seljaci malo pribraše pa počeše da traže i sitnu decu po okolini. Jedan čovek je stajao pored crvenog automobila i zabrinuto se držao za glavu. Ljudi su polako odlazili kućama, jedni pevajući, drugi još drhteći od uzbuđenja. Ilija i Milanka su još uvek tražili malu Slađu u gomili ljudi. Lutali su unaokolo sve dok ne opaziše kako malo telo leži pored prednjeg levog točka crvenog automobila u lokvi krvi.
Jedan mladi život ove jeseni otišao je u nepovrat. Zbog toga se šestog oktobra u Pomoravlju skupi sva sreća i tuga u jednom danu, ali to beše i dan širokih očekivanja i ogromnih nadanja. Ozloglašeni Milovan istaga dana beše priveden, a njegovo mesto zauze čuveni trgovac Kosta Marković. Onda još jedno vreme beše sunca i prijatnih dana, a posle poče neko nevreme i opet se i opet se nad ovim krajem nadvi sivilo. Svako gleda na brzinu da posvršava poslove po dvorištu, kako bi se što pre sklonio od vetra i kiše, jer na otvorenom ne može čovek ni pet minuta da provede, a da ne navuče na sebe neku bolest. Ni u kući ne možeš sedeti da ne založiš vatru, a kamoli da stojiš pored razbijenog prozora. Onaj trgovac Kosta poče da se žali na loše uslove za rad, pa sve češće izostajaše s posla. Uvideše seljaci da mu valja izaći u susret pa navališe da pomažu šakom i kapom. Neki već dugo behu na ivici egzistencije, al’ i oni davahu i ono malo što im ostade.
Oduži se ovo renoviranje stare zgrade na čitavu narednu godinu. Sad se Kosta osmeli pa poče da traži od seljaka i što treba i što ne treba. Neverovatno koliko vlast promeni čoveka… Nekako se prevali preko glave ova godina. Bilo je pljuskova i poplava, ali, ruku na srce, beše i dana kad se na njivi radilo punom parom. Onda dođe jesen pa se približi i peti oktobar. Nekoliko muških glava, koje i pored svih nedaća što su ih pratile tokom dana, noću i dalje vode boemski život, okupiše se u kafani da proslave godišnjicu, dok oni marljivi domaćini ostadoše pored kućnog ognjišta da se zgreju i najedu. Nisu imali šta da slave.
I dalje se živi od danas do sutra i jedva sastavlja kraj sa krajem. Istina, bilo je i dana kad su prinosi malo veći pa se nešto i zaradi. Tad se ponegde izmami koji osmeh na blatom okaljanom, umornom seljačkom licu. Sve se nadaju biće bolje. Samo za Iliju i Milanku sreće više nema. Oni pre godinu dana izgubiše ono najdraže i sad se samo vuku po groblju i liju suze iz dana u dan. Za koga sad da se bore? Šta će im i kuća i imanje kad ostadoše bez jedinog deteta?!
Ali, šta ćeš, takav je život: šta je – tu je. Pomiri se s onim što te je snašlo pa trpi. Ni drugima nije lako. Ona propalica Milovan još sedi u zatvoru i lupa glavom o zid – kaje se, al’ ne vredi. Ono, istina, ne vredi mnogo ni narodu što ga je smestio onamo kad i dalje ne zna kako da preživi. Doduše, oni malo imućniji i koji na vreme izučiše škole, napustiše rodno ognjište i pojuriše u susret gradovima, a poneki i preko granice, da onamo traže sreću. Za njima ostadoše samo neobrađene oranice i golo kamenje. Pusta zemlja…

O autorki: Ivana Zajić je rodjena sam 06. 04. 1979. godine u Kruševcu. Po zanimanju je pravnik, a književnim radom se duze vreme kontinuirano bavi. Njene tekstove možete pronaci na nekoliko književnih sajtova, sa kojima dugo saradjuje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*