I nije mi baš neki idealan dan za pamćenje, ali me tera da pišem, a sve što me tera da pišem je donekle dobro.
Legla sam noćas negde oko trojke. Nisam se nadala odmoru iz snova, jer me je pomalo bolela glava, ali šta je tu je, legla sam pa ćemo videti šta nam nosi noć, a šta dan.
Ni jedno ni drugo mi nisu doneli ništa osim bolova, izuzetno napornih bolova.
Mislim da je mali broj ljudi, zaista, svestan koliko noć ume da bude duga i teška, najteža mi je ta njena tišina, koju sam noćas imala prilike najglasnije, dosad u životu, da čujem.
Umotala sam peškir i stavila ga pod glavu. Jastuk mi samo pojačava bolove. Ovako peškirom izbalansiram neku ravnotežu u telu i čini mi se sve podnošljivije, možda samo utrnem, ne znam ni ja, pravo da vam kažem. Iako ležim mirno na leđima, opuštenih udova, žmurim i ne mislim ni o čemu, ne mogu da zaspim ni za živu glavu. Tata hrče u sobi do moje, a ja bih prosto zakukala od ljubomore.
Nisam sigurna jesam li to zaspala na kratko, pa proveravam sat. Pet je. Naravno da nisam, samo sam se zanela tako žmureći. Ide mi se u veneciju (tako volim da nazivam wc kad nemam inspiracije za neku bolju foru), ali ne mogu da smognem snage da odem. Ipak, morala sam kroz nekih pola sata, osim ako nisam nameravala da se upišam u krevet pa da posle ležim u tom brlogu i kukam još više. Vratila sam se u krevet i legla identično kao moj pokojni deda Obrad, bog da mu dušu prosti, uvek se setim njega da spomenem u nekom važnom času, boga pitaj zašto, valjda se deda Obrad ne ljuti. Ja se ne bih ljutila, neka me spominju, jednom kad umrem, pa nije važno da li će po dobru ili zlu, samo neka me spominju.
Više se ne trudim da zaspim, očigledno je da ovo nije moje veče. Možda i nije sve tako crno, evo i nekih senki gore na plafonu. Kad već ne spavam da se bar malo zabavim, možda me i glavobolja ostavi na miru. Iznad mog nepomičnog tela u gornjem desnom uglu vidi se neko lice. Jesam li poludela ili, ne, ne, zaista je lik. Moj nije, nos je nekako muški. Napipavam lampu pored kreveta, aha, lik se pomerio. Svašta, nisam mogla ni da zamislim da senka lampe može da da čovečiji lik. Još jedna senka je u sobi, liči na vaterpolistu koji je upravo postigao pobedonosni gol i svoj tim odveo pravo u finale.
Eto, troje nas je noćas budno u sobi, razmahani vaterpolista, pokojnik (tako sam prekrstila ovog lampa-lika) i ja. Videćemo ko će najduže izdržati.
Bolovi su postajali sve jači, ne mogu više, zapravo, čini mi se da ne mogu. Izdržaću.
Osam je sati. Čabar.
Gledam u ovog Pokojnika, baš mu je veliki taj njegov mrtvi nos, brada mu je nekako kockasta, ali usne me najviše zbunjuju, nepomične su već satima, pravi si pokojnik, seronjo jedan, pomislila sam da ću bar s nekim da proćaskam kad već ne mogu da zaspim.
Vaterpolista nas je prvi napustio. Njegove pobedonosno razmahane ruke nestale su s prvim ozbiljnim zracima novog jutra koje se budilo. Shvatila sam da, zapravo, nije bilo nikakvog vaterpoliste, već da je tu njegovu nazovi glavu predstavlja plafonjera. Koje razočaranje.
Jutro uvek mora sve da pokvari. Ono rasteruje skrivene ljubavnike, koji su se voleli svu noć, vraćaju ih njihovim običnim životima, a tako su lepo maštali da će moći zauvek tako, zagrljeni, dovoljno im je samo da se gledaju i da se vole, samo to. Jutro nam uvek odnosi snove koje smo namaštali u našim ludim glavama, pa nas lepo gurne da završavamo obaveze koje imamo, neko u školu, a mnogi na posao, samo nekolicina nas (ne)srećnika ostaje da leži, izigravajući dostojanstvo, dok nas bolovi mrve, ne na komade, komadi su krupni, na nanočestice.
Biće da sam zaspala, a da to nisam ni primetila, tek ušla je mama u sobu da me probudi i podigne roletne.
– Nikako! – uzviknula sam – Ne mogu da podnesem svetlo! – mama je u besu izjurila napolje, psovala me je usput, ali nisam baš mogla da joj zameram, umem da budem teška kad me uhvati ova glupa migrena.
Sat je pokazivao dva popodne. Umesto da popuste, sad više ne mogu da izdržim ove bolove. Konačno sam popila lek i jedva uspela da pronađem položaj u kojem mogu da žmurim bez suza.
Sledeće buđenje i već je pet. U redu, i bolovi kanda popuštaju. Gle, i Pokojnika nestade.
Crkni pokojniče, opet sam te pobedila!
Valjam po ustima parče tost pečenog hleba, koje mi je mama uvalila nakon što sam joj dvaput rekla da ne mogu da ustanem da ručam. Dobro, sad evo ručam, odličan je ovaj tost hleb, i već mislim o palačinkama sa eurokremom i keksom. Izgleda da mi je sasvim dobro.
Ivana Lepojević, rođena 8. jula, 1988. godine, u Vršcu. Umorna od čovekovih žalbi na težak život, pišem kratke priče da razgalim uspavana srca oko sebe. Vesela žena, nemirnog duha, žena s umetničkom dušom zarobljenom u telu budućeg inženjera tehnologije materijala. Večiti optimista jer život ide svojim tokom, a mi u njemu moramo da plivamo, pa kako nam volja. Dobitnica treće nagrade „Trifun Dimić“ za kratke priče u kategoriji do 30 godina.
Pročitajte i:
