Ivana Dimitrijević: Reč pre otvaranja kapija (Europe for your thoughts 2012 – pohvaljen rad)

Filed under: Europe for your thoughts 2012,nagrađeni radovi,region |

            Ja imam samo jednog jedinog dedu. I samo jednu kuću.

            I sad vi treba da dođete, svakog trenutka će tri popodne.

            Treba da znate: moj deda je slep, od straha. Ima jedino onu svoju čvornatu toljagu, kojom se podupire, ali i kojom se brani od bilo koga ko ga napada. Ili ko mu se prosto ne sviđa.

            Tako da, počupaćemo cveće iz bašte da biste je asfaltirali za nova kola, sklonićemo onu kaljavu peć iz sobe, uvešćemo parno grejanje, a na mesto peći stavićemo novi, moderni stakleni sto, na njemu lampu što se pali na dodir i digitalni telefon. Uvešćemo i otključavanje vrata onim nesrećnim karticama što su stvorene da ih izgubiš. Stavićemo na semafore one zvučne signale za slepe, i uvešćemo titlove preko teleteksta, za gluvoneme. Pošto neki od vas imaju bele trake na autoputu, a neki žute, eto naše će  na primer biti crvene… na radost! Uvešćemo bicikle na iznajmljivanje i obojićemo i njih nekim drečavim bojama. A vozove… opraćemo ih, staviti sedišta koja nisu masna, u svaki kupe stavićemo mali zvučnik sa tihom muzikom, koja se može i isključiti, i po jedan kupe u svakom vagonu biće igraonica, sa gomilom šarenih igračaka i jednom osobom zaduženom da čuva dečicu dok se roditelji odmaraju u restoranu. A tek autobuse, da ih napravimo da liče na avione, pošto od letenja imamo strah. Ugradićemo ekrane u sedišta i svako će imati svoje slušalice, da ne smeta okolini. Deka će letos ostaviti novine, i otići će na jedrenje sa vašim penzionerima, a ja ću na volontiranje. Razvićemo seoski turizam, i to interaktivni!  Napravićemo revoluciju kad pored semafora uvedemo i kamere. Tad ćemo da hapsimo svakog ko pređe na crveno! A ove što prave udese, njih ćemo kod psihijatra. U porodilišta ćemo staviti klima uređaje, stavićemo cvetne tapete, a u bolnice ćemo uvesti klovnove, da zanimaju decu kad primaju infuziju. Škole ćemo pretvoriti u kreativne radionice zabavnog karaktera, jer učenje treba da bude i zanimljivo.

             Unesite slobodno onu skalameriju za pravljenje hleba, stavite je iza kuće. Ako nema mesta, odnećemo traktor u muzej, a ovce u zoovrt. Nema veze što huči i dimi… Hoću, radiću tamo dvanaest sati dnevno. Valjda mi neće predstavljati problem. Na kraju krajeva, pitaću vas, pa ćete mi vi objasniti kako da to uspem. Odavno beše kad je bilo posla ovamo… Ima dvadeset godina kako sadim cveće i slavim Prvi maj revnosnije nego sopstveni rođendan. Šta ću drugo?

            Mogli biste, ako znate, da stavite nešto na ovaj krov, da više ne prokišnjava. Ma da, može i polovni krov, na primer od neke fabrike koja vam više ne treba. Nema veze što ima dimnjake, evo naslikaćemo prozore i stavićemo zastave na vrhove, pa će svi misliti da su to kule.

            Sve je to u redu. Ali zato: neću da mi pobacate saksije sa prozora. Ono jare što se rodilo pre neki dan, spavaće sa mnom u sobi ako treba. Hoću i mašice od peći. I, znam da vas to ne interesuje, ali samo da napomenem: hoću da nesmetano pevam svoje pesme i hoću da se smejem, na sav glas ako mi dođe. Da skinem ovo smrknuto lice više, a možete i vi sa mnom, pošto vidim da ste mi nešto preozbiljni, ne valja vam to.

            I da, naše navike iz starih dana. Ima nekih beskorisnih, čak možda i štetnih, stvari koje deka i ja volimo da radimo ponekad. A to navike kao i svake druge, teške da se promene. Budite blagonakloni prema tome, ne srdite se. Bili ste valjda i vi takvi ranije.Šta sad, jesmo li mi živi ljudi ili šta?  Eto, na primer, deka voli da popije koliko želi i šta želi, dok se seća učesnica radnih akcija i lokica, a ja volim noću da okasnim sa društvom u gradu. Ali baš da okasnim, u bučnim diskotekama punim raznih ljudi. S tim što ja priznajem, a deku znam, on neće priznati ni za živu glavu. Za njega ću se ja pobrinuti, to je moja dužnost. Mada, ne znam tačno kako ću kući u dvanaest… svejedno, deka će morati da pije legalizovano piće. Teško će to ići, budite uvereni, ali vrednost onoga što imamo meri se mukom koju smo uložili da to dobijemo, zar ne? Naći ćemo način da to i praktično pokažemo.

            A mog dedu, iako je slep, ne dirajte! Ja ću znati šta da mu kažem kad vas bude video i kad se bude razmahao i razvikao:

            „Deko, ovi nisu takvi. Ovi te neće gađati kamenjem a mene neće tući. Ne boj se, spusti štap. Oni hoće da naše dvorište bude i njihovo. Hoće da otvoriš kapiju i hoće pravo da kroz nju ulaze i izlaze kad god to požele. Ali gle: to neće kao ovi pre njih, besplatno i na silu, iako mogu. Čak, kroz kapiju možeš i ti proći! A njihovo dvorište… veliko li je, lepo li je! Oni, deko, imaju sve osim prostora, a mi samo prostor sa kojim ne umemo. Što da ne napravimo, od dva tesna komšiluka, novu Evropu, jednom mirnu. Pa ja im verujem, ako ti nećeš. Desilo se jednom, eto, da sila nije jezik kojim nam se obraćaju, i sad je vreme da zborimo, mudro i smireno. A ti i ja, mi to znamo. Samo, molim te, spusti štap.

            Ne boj se njih. Ja ti obećavam da ću se probuditi, moram se probuditi. Obećavam, shvatiću da je ova naša kuća moj jedini dom. Znaću i umeću da sa njima mudro zborim.“

 Ivana Dimitrijević (1994), Zaječar

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*