O stadijumu na kome batrga emancipacija savremene žene u Srbiji plastično svedoči primer njenog sve popularnijeg kaprica da prilikom stupanja u brak na svoje prezime “uzdoda” suprugovo, umesto da ga naprosto uzme ili, još i bolje, bez ustručavanja odbije.
Iznađena “prava mera” kompromis je koji uistinu ništa ne razrešava. Naime, kada bi žena tu svoju pred-matičarsku odluku pojmila kao manji, efemeran politički čin u rovovskom ratu polova, kao skroman, ali u datim okolnostima ostvariv cilj – za čijim će ostvarenjem odmah uslediti novi cilj i tako sve do konačnog ženinog oslobođenja – tada bi “uzdodavanje” prezimena imalo smisla. Nažalost, obično nije tako. Žena najčešće “uzdodaje” naprosto kako bi narkotizirala – i to doživotno – i ono malo feminističke savesti što je ima (emancipacija a la “Slobodanka Jovanović Jovanović”).
Ne može biti istina da se “stegonoša slobode” pribojava da će uzimanjem suprugovog prezimena (uz odricanje svog) istog trenutka, simbolično i faktički, preći u drugi “klan”, te da će svekra morati uvažavati više nego sopstvenog oca. Za ženu u savremenom, urbanom kontekstu ovo je budalaština.
Žena će reći da uzima suprugovo prezime, ili ga dodaje svom, jedino iz osećanja zajedništva. I to je uistinu razumljiva, čak plemenita, pobuda. Međutim, ako i zanemarimo njen eventualni malograđanski izvor – zajedništvo se tu pojima u odnosu na društvo tj. ostale zajednice vezane prezimenom, dakle, isključivo eksterno; osim toga, zajedništvo ili postoji ili ne, jedinstveno prezime neće ga stvoriti – ne možemo zanemariti činjenicu da je jednom muškarcu izvan svakog poimanja, upravo sumanuto, da se iz bilo kojih razloga odrekne sopstvenog prezimena, dakle, prezimena svojih predaka (čak i da “bezazleno” svome “uzdoda” suprugino), dok je za ženu, čini se, to sasvim prirodno.
Da li je žena ovde požrtvovanija ili naprosto svesnija toga da postoje i značajnije stvari od (sopstvenog) prezimena (uostalom, bacite pogled u telefonski imenik i pronaćićete mnoštvo ljudi sa vašim prezimenom, a sa kojima nikada nećete poželeti bilo šta da imate)? – Žena je u ovom slučaju, bez ikakve sumnje, i požrtvovanija i svesnija. Međutim, vrlo često, i mnogo lukavija. Ona prihvata načelo “pametniji popušta”, ali ga pri tom interpretira na sasvim sumnjiv način. Naime, ženi je počesto ambicija da uspostavi svojevrsni matrijarhat iz senke. – Neka muškarac samozadovoljno drži dizgine, ali neka ga kobila pod njim vodi gde ona to hoće.
Radi se, svakako, o najprimitivnoj mogućoj verziji feminizma – goloj borbi za prevlast, odnosno “nošenje brkova” u porodici – i nimalo se ne razlikuje od najokorelijeg “maskulinizma”.
Zajedničko dobro, a to je svrha osnivanja (bračne) zajednice, sastoji se iz dobra svih njenih članova, odnosno afirmacije njihovih individualnih vrednosti. Za vlastoljublje ovde nema mesta. Svejedno, ono dolazi do izražaja upravo kod najosetljivijeg predmeta – vaspitavanja dece. Nažalost, u okolnostima “obračuna mozgova za mozgić” uvek neko popusti ili se “plen” jednostavno-idiotski podeli – prvo dete je “njegovo”, drugo je “njeno”.
Koliko sve ovo svedoči o stadijumu na kome batrga emancipacija današnje žene, toliko naravno govori i o jednakom (ili, čak, otužnijem) batrganju muškaraca u pogledu osećaja korektnosti i međupolne/međurodne – a to upravo znači međuljudske! – ravnopravnosti. Naime, iole osvešćeniji muškarac danas i dalje insitira da je “jednakiji” od svoje žene, ali to više ne nastoji racionalizovati i dokazati (otprilike tu negde je zastao i razvoj autora ovog teksta). Više se ne zaluđuje da su zahtevi koje postavlja – recimo, da ne pegla ili, ključno, da deca ponesu njegovo prezime – samoočevidni ili da uopšte imaju posebnog smisla tj. više smisla od eventualnih kontra-zahteva žene.
Naprosto, to je naša (gola) volja, i jedino nam preostaje da lepo zamolimo naše žene da nam je uvaže. Dok i to ne prestanu činiti.
Ivan Kovač
Pročitajte i:
