Ivan Kovač: Parada, u dobar čas

Filed under: film,kritika,region |

Najnoviji film Srđana Dragojevića, Parada, kako je to i “protureno” u spretnoj reklamnoj kampanji, nastojaće – i makar delimice, nesporno, u tome uspeti – da nadomesti posledice nesrećne zabrane ovogodišnje Parade ponosa. Po svemu sudeći, borba za (ne samo seksualno) oslobođenje koju ovo društvo bije sa samim sobom, ove godine neće proći uludo, bez “ispaljenog metka”. Parada je film dramaturški vešto koncipiran, brižljivo doziran, tako da ga prosečni, “u razumnoj meri” homofobni (guzobojazni) Srbi, koji su njegova ciljna grupa (sva sreća za film pa je takva gotovo čitava Srbija!), mogu glatko progutati.

          Otud scenario eksploatiše sav homofobni, ali i latentno homoseksualni – uzgred, vrlo zamašan – potencijal našeg jezika. Otud je, takođe, i karakterizacija u filmu naglašeno trivijalizovana i karikirana (šteta što nije bilo “muda”, te niko među “pederima” u Paradi nije razbio stereotip o homoseksualcima kao uštirkanim mlakonjama; u opreci s tim valja uputiti na Ang Lijevu Planinu Broukbek čiji su gej protagonisti punokrvni kauboji). Otud je i kontroverza Parade zapravo bez kontroverznosti (tokom čitavog filma od sveg “pederluka” nema niti jedne istopolne krnute žvake – dok je, već istaknuta, Planina Broukbek i pored sve svoje kontroverzije, scena seksa koje su brutalne mešavine tuče i strasnih zagrljaja, naprosto divan ljubić). Izdašno koketiranje s homofobijom predstavlja, međutim, strategiju autora Parade da u tvrdo konzervativno srce Srbadije prokrijumčare osnovnu poruku filma – “da su i pederi ljudska bića”. Jednu, nema sumnje, krajnje primitivnu (elementarnu) poruku, poruku krajnje skromnih ambicija. Međutim, u društvu gde „pedere“ naveliko proganjaju i mlate, gde im država zabranjuje pravo na protestnu šetnju, čini se da je dramaturgija Parade, filma namenjenog širim narodnim masama, uistinu idealno „pogođena“. Parada, stoga, umnogome nije film za one koji već shvataju neophodnost prava homoseksualaca, koje ne sablažnjavaju istopolna gužvanja, i koje zanima da sagledaju kako stvari zaista tu stoje. Takvi valja da smesta zaborave na Dragojevića i konsultuju autore poput Fasbindera i Pasolinija; čak i domaći Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića, koji srpske domaćine iz šumadijskih „vukojebnih“ sela i zaseoka prikazuje kao besne silovatelje „što muškog, što ženskog“, i Matanićev Fine mrtve devojke jesu filmovi gde je obračun sa društvenom zatucanošću, kroz vizuru različitih parafilija, tretiran mnogo ozbiljnije i provokativnije.

          Film prati beznadežan napor “pederske družine” da organizuje paradu, odnosno najobičniju protestnu šetnju. U tome im sticajem okolnosti pomaže par skorojevića, umnogome paradigmatičan za srpsko društvo – Nikola Kojo igra Limuna, nekadašnjeg psa rata, poslednjih godina domestifikovanog prigodnim privatnim biznisom (njegova agencija za obezbeđenje između ostalog nasilno evakuiše Rome iz nehigijenskih naselja da bi se na tim elitnim beogradskim lokacijama podigle unosne poslovnice), dok Hristina Popović tumači njegovu dokonu verenicu, “šušu” širokog srca (aluzije na pevačicu Karleušu, samozvanu heroinu-apologeta srpske gej zajednice, više su nego očite). Upravo je lik Limuna težište filma tj. njegovo dramsko poprište – za njegovu svest (i svih sličnih u gledalištu) otima se ovaj film! Ta šarmantna patrijarhalna sirovina sa “razumnom dozom nacionalizma” startuje uobičajenom, nekritičkom svešću – on, doduše, ne mrzi homiće i ne bi ih bez razloga prebijao, ali, “brate, neka “to” rade u svojoj spavaćoj sobi”. Mnogi koji su pre desetak godina preporučivali streljačke vodove, zidove i homoseksualce između njih, danas predlažu karantin spavaće sobe. A oni koji su tada “kompromisno” isticali nenadmašne afrodizijačke prednosti karantina spavaće sobe, sada preporučuju laki peting na ulici ili parku (“Nek’ se deca vole!” – pre desetak godina deca su se, izgleda, tek bezosećajno “jebala”). Kako god, evolucija je očita! Tako i lik koji tumači Kojo sazreva tokom filma, a i gledaoci (nadamo se) sa njim. Upravo je to intencija filma – pospešiti, ubrzati to sazrevanje. Otud značajan prostor u filmu zauzima problematizovanje odnosa između oca, patrijarhalne sirovine, i sina, “obećavajućeg neonaciste” – dakle, kako da se sin, sličnih batinaških afiniteta kao i njegov otac u istoj dobi, opasulji (oslobodi predrasuda i njima imanentne mržnje), a da pri tom ne mora ići zaobilazno i svakako s neizvesnim ishodom, stopama oca?! Kako ubrzati u društvu ono što je, očito, neminovno?!

          Istovremeno, film insistira na ironiziranju aktuelnog nonsensa da je “peder” veći nacionalni neprijatelj od ustaše ili balije. Tu postaje jasno da svako vreme “nosi” svoje neprijatelje, i svoje pseudoneprijatelje – dolazi se do svesti o relativnosti mržnje. Nema arhineprijatelja. U tom smislu, najefektniji i scenaristički najpronicljiviji momenat je scena kada Limun u “trenucima meditacije” bane u svoju dnevnu sobu gde je privremeno smešten organizacioni odbor gej parade, dupke zakrčenu “antidržavnim elementima” – u prepletu tela tu su kuntali Hrvat, Bošnjak, Albanac i grupica gejeva. Prizor je nudio poprečni presek kolektivne svesti, dobrano protivrečne, današnjeg Srbina. I Limun doživljava konverziju.

          Parada je uradak privremenog, ali, što je ključno, i pravovremenog dejstva (pa ipak, scena pred makljažu u kojoj se na svečano-ozbiljan način, na tragu Obilićeve besede u Šotrinom “Boju na Kosovu”, iznosi tirada o dve Srbije – najobičniji je pamflet, dramaturški i idejno posve izlišan)! Parada nipošto nije kinematografska dragocenost, nije delo koje će trajati, međutim, to je film koji ima ambiciju da deluje, da menja, makar malo (koliko to već može), društvenu svest. U tome valja potražiti njegovu vrednost. A Paradin je “obol” seksualnoj (i uopšte duhovnoj) emancipaciji srpskog društva neupitan.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*