Ivan Kovač: P-fenomeni

Filed under: Ivan Kovač,kolumne,region |

blumenimarschS obzirom da ne držim da postoje po sebi nedostojni predmeti promišljanja – što biva nedostojno, takvo je jedino otud što je ostalo nedostojno, što ga zahvat promišljanja nije kako valja udostojio – poslužiću se jednom neznatnom, upravo „niskom“ pojavom kod ljudi kako bih govorio o ljubavnim vezama. Reč je, naime, o prdežu, tačnije govoreći, prdežnoj situaciji. Predmet ću nadalje, međutim, nazivati p-fenomenom, kao ustupak preosetljivom čitalačkom ukusu ili, već, kao opravdana (naučna) mera kojom će se ukloniti neprijatna čulna prezentnost iz pr(e)dmeta, a koja bi inače umnogome ometala njegovo promišljanje.

P-fenomeni su, pre svega, svojevrsni indikatori razvojnih faza i, uopšte, profila ljubavne veze. Međutim, oni mogu postati, uz izvestan napor, i srećna dijalektička sinteza – no, nikad konačna – dve tendencije čije su krajnosti, visokoparnost i banalnost veze, podjednako nepoželjne.

Teorijicu p-fenomena zasnivam da bih je upravio protiv širokoprihvaćene dinamike u ljubavnim vezama, kada oprezno, sasvim pritvorno, partner mic po mic uvodi partnera u univerzum svojih neprijatnih mirisa, rđavih navika i, uopšte, svega što kod sebe smatra sumnjivim i društveno neprihvatljivim, a čega se ne misli (tako lako) odreći. Osvedočavanje p-fenomena nije ovde, međutim, nikakva regresija, ozloglašeno unutar-vezno zapuštanje, budući da savršenstva, makar i kao zahteva, nikada nije ni bilo.

Cilj je povratak sebi, u prvobitan položaj – biti sa voljenim bićem, a ponašati se kao da si sam u sobi. Naime, sve isto, ali u dvoje. Reč je, dakle, o najobičnijem kruženju, svojevrsnoj vožnji na karuselu, na koju pozivamo partnera. – A s obzirom da i partner jednako nastoji afirmisati svoj opskurni univerzum, prinuđeni smo i sami zajahati rotirajućeg konjića. Naime, ženski pandan prvim ospoljenjima p-fenomena je, recimo, prvo neuvlačenje trbuščića pred partnerom ili nebrijanje nogu. Kada je, međutim, reč o samim p-fenomenima, ženskim je trubicama pretežno svojstven ljupki p-fenomen, takoreći prduc, koji stidljivo prećutkuje prethodno boravište, budući da mu nedostaje ono mučno „ž“.

Teoretisanje o p-fenomenima jednako se protivi i suvoparnosti u odnosu između ljubavnika, koja bilo čemu iole škakljivom ne dopušta pristup u zajednički (otud, vrlo sužen) univerzum. Svakako, ne držim da je partnera potrebno upoznati sa celinom sebe, bez ostatka, kao da bi to bila nekakva samorazumljiva vrednost. To što ne rumenimo prilikom p-fenomena, i što ne osećamo nikakve ograde niti rezerve u društvu voljene osobe, može doduše značiti da smo pronašli srodnu dušu – ali samo onu koja je, kao i naša, posve indiferentna spram zajedničkog (dijalektičkog) uspinjanja, a što, čini mi se, treba da podrazumeva jedna ljubavna veza.

P-fenomen ne treba da bude bauk, ali ni trivijalna, smisla lišena malenkost, posve integrisana u svakodnevicu. Pažljivim, upravo sistematskim markiranjem, p-fenomen ostaje percipiran kao izvanredan događaj, nelagodom i smehom uokviren, takoreći (kao deo komunikacije) stavljen u kurziv. Ukoliko protekne duže vremena bez fizioloških lapsusa, frojdijanski govoreći, potrebno je hotimice hitnuti pokoji.

Samosvenim, upravo samoironičnim ospoljenjem p-fenomena, priznajemo stvarnost sopstvene, ali i svekolike ljudske manjkavosti. Najveći deo komike p-fenomen crpi iz nespojivosti intelekta, posebno imajući u vidu uzajamna, gotovo dogovorna, ljubavnička precenjivanja, i organske hrpe na kojoj intelekt počiva, a čiji jedan deo predstavlja i splet (neobično muzikalnih) creva. Taština – ne naprosto pojedinca, koji može biti više ili manje tašt, već čoveka kao takvog, antropocentrička – jednim, poštenim p-fenomenom biva namah podrivena, pri čemu se psihička energija, nemilice trošena u podupiranju (pre)visokog mišljenja o sebi, trenutno (upravo katarzično!) oslobađa kroz nelagodu i smeh.

Nije mi, ipak, poznato kakvi su izgledi, da ne kažem usud, ovde postuliranih p-fenomena u jednoj ljubavnoj vezi. Može li se biti na putu dijalektičkih prevladavanja, a da u određenom trenutku postignute sinteze konformistički ne proglasimo za konačne i apsolutne? Može li se njime hoditi dugoročno, pa i doživotno, ili je nužno p-fenomene napokon integrisati u trivijalnu, neosvešćenu svakidašnjicu, odnosno, internirati ih u klozet i trenutke osame?

Premda p-fenomeni – očekujem da na ovom mestu, nakon izvedenih promišljanja i (pokušaja) zasnivanja digniteta predmeta, slobodno već mogu reći „prdež“ – dakle, premda prdeži ne predstavljaju arhimedovu polugu za razvoj ljubavne veze, oni ipak mogu poslužiti kao korisne poštapalice. Naime, karakter veze determiniše prirodu prdežne situacije, ali i povratna sprega unekoliko tu dejstvuje. Ljubavna veza treba „uvezane“ da učini boljim, a prdeži mogu – kao indikatori, ali i kao osmišljen, pozitivan impuls – dati svoj skromni obol.

Ivan Kovač

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*