Ivan Kovač: Demokrate, tadićevci i Toma-Srbin

Filed under: Ivan Kovač,kolumne,region |

Tek finiširani izbori, koliko potpisnik ovih redova prati politički polu-život u Srbiji, pružili su do sada možda najnesretniju društveno-političku debatu. Angažmanom SPS-a i PUPS-a, a takođe i URS-a (koji su se, valjda usled teškog trovanja meksičkim pečurkama, ponašali kao neumoljiva opozicija opušteno smatrajući, u toj psihodeličnoj antilogici, da kao vlast mogu kritikovati vlast, a da pri tome volšebno izostave sebe; štaviše, povremeno su doslovce urlali “kad dođemo na vlast”), ali pre svega zbog nedostojnog držanja DS-a, najozbiljnije i najodgovornije stranke u Srbiji, predizborna kampanja je ostala politički maloletna, bezmalo politički retardirana.

          DS je nefer nastojao da produkuje atmosferu zabrinutosti, gotovo panike, interpretirajući konfrontaciju sa SNS-om kao dilemu za ili protiv EU, za ili protiv DEMOKRATIJE, za ili protiv budućnosti – čak u jednoj, posebno perverznoj verziji (iz usta potpredsednice stranke), za ili protiv mira.

          Tadić je tu ispod-pojasnu mlatnjavu svojih pulena – dok je sam, praveći se Toša, znalački stajao po strani kaljuge – pokušao opravdati jednim tehničkim, ugodno-zvučećim izrazom: kampanja kontrasta. Međutim, blato je blato – makar ga nazivali i ukusnim nadevom od čokolade. Kandidujući, recimo, slučaj Nikolićeve diplome kao jednu od kapitalnih tema predizborne debate, DS je brutalno devalviralo sopstvenu politiku, ideologiju, postignuća (na stranu ostavljam fenomene sigurnih/prisilnih glasova, razvoženje mrzovoljnih baba na birališta i (ne)postojeće “motivacione” pakete s kobasicama i paštetama).

          Predsednik DS-a i, tada, države, posadio je pre 4 godine zalivača-vladinih-muškatli-Cvetkovića u premijersku fotelju, iako je na raspoloženju imao niz kvalitetnijih kandidata (kojima barem DS ne oskudeva), sve u nameri da onemogući uzurpaciju svoje neprikosnovene pozicije. – A Tadićev je vlastodržački apetit dokazano zamašan, kao u kakvog ješnog trbonje: čovek je hteo da predsednikuje čitavih 13 godina! Dete se, dakle, rodi, prohoda, zabrblja, krene u školu, preduzme prva ozbiljnija vatanja sa simpatijom – a za sve to vreme Tadić vlada i kroz mudre cvikere brižljivo isprati odrastanje mališana. – Što da ne, legalno je! Zaista jeste. Iako, bratac, malko nelegitimno, nekako neDEMOKRATSKI. Ma kako da je njegova poslednja kandidatura delovala politički-razložno i stranački-pragmatično – imajući u vidu maloletne potrebe srpskog naroda za očinskom figurom vođe – ipak je njegova dužnost, kao lidera najozbiljnije, (prema pretpostavci) DEMOKRATSKE stranke, bila da razlaže taj neDEMOKRATSKI, podanički afinitet kod naroda. No, ne samo da se Tadić nije brinuo za to, već je odlučio da u rukama ščepa

dva skiptra – jedan države i jedan partije. Sve to je njegova stranka, a što je najžalije i čitavo društvo, glat progutalo – iz najblesavijeg mogućeg razloga – jer je Demokratska stranka naprosto DEMOKRATSKA, po definiciji. Ma šta da uradi.  

          Pored toga što je ohrabrivao liderstvo i partokratiju, DS je neosnovano monopolisao DEMOKRATIČNOST i ekskluzivitet prava na vođenje Srbije u EU. DS takođe nije učinio mnogo/ništa na DEMOKRATIZACIJI i emancipaciji medija, koji danas ako već nisu direktno kontrolisani od strane vlasti ili, ređe, opozicije, onda zdušno vrše autocenzuru (motivisanu mišijim mentalitetom).

          Razočaranje je duboko potkožno. Ipak, podrška koju su DEMOKRATIJI-privrženi glasači pružili Nikoliću nije nužno predstavljala takozvano (impulsivno) kažnjavanje Tadića. Podrška Nikoliću mogla je počivati i na pretpostavci – koja pretenduje na razboritost – da će sa njim kao predsednikom, ma kakav da on jeste, biti bolje (što jedino ima da potvrdi/opovrgne vreme – unapred se to ne može znati). – Biti bolje DEMOKRATSKIM potencijalima DS, kao i čitavoj Srbiji. Tadićeva odmerenost i visoka kultura svakako mogu imponovati, ali ne i amnestirati njegov u poslednje vreme ozbiljno narastajući neDEMOKRATSKI potencijal. – Otud je određen broj DEMOKRATIJI-privrženih građana dao podršku Nikoliću, istovremeno zapušivši nos nad njegovim teško-podnošljivim gejaklukom. Glasati za Tadića isključivo iz ličnih, sentimentalnih razloga, odnosno iz istih razloga glasati protiv Nikolića – politički je nezrelo i građanski “onesvešćeno”. Dakako, Nikolić je (ex) četnički vojvoda, ali je DS – ne valja prenebregnuti – rehabilitovao četnički pokret, a pledira da se to učini i sa njegovom (okrvavljenom) perjanicom Dražom Mihajlovićem. Neutemeljeno je praviti načelnu razliku između uglađenih salonskih četnika (karakterističnih za DS) i masnobradih ravnogorskih (karakterističnih za SNS).

          Najznačajniji doprinos DS-a DEMOKRATIZACIJI društva u poslednje četiri godine – a koji je uvek potrebno isticati i vrhunski vrednovati – jeste čenjenica da je od SPS-a i SNS-a načinila DEMOKRATIJI i Evropi privržene snage (iskrene ili ne – irelevantno je). Naravno, tu se mora biti oprezan – kao što se to pokazalo i na primeru DS-a – DEMOKRATIČNOST nije neko dato, zagarantovano stanje. Za DEMOKRATIJU se mora permanentno boriti. Takođe, potrebno je istaći da je ovdašnja takozvana politička elita u poslednje vreme bila kudikamo odgovornija od naroda (ili, već, pod odlučnim uticajem stranog faktora?): DS je, recimo, prihvatio koaliciju s SPS-om (bila je to dalekosežno mudra odluka, danas je to sasvim jasno), dok SPS i SNS zagovaraju DEMOKRATSKE i proevropske vrednosti iako za njih naveliko glasaju razne nazadnjačke snage.

          U tome se, međutim, krije još jedna nepodopština DS-a koji je, naime, bio voljan rehabilitovati SPS, stranku koja je verovatno bila najveća štetočina u toku čitave istorije parlamentarnog života u Srbiji (uzgred rečeno, SPS mi je oduvek nalikovao bezličnoj, interesnoj grupi, koja se od svog hvalevrednog partijskog programa oprostila izgleda još pre nego što se osušilo mastilo kojim ga je filozof Mihajlo Marković zapisao), dok su eventualnu pobedu SNS-a karakterisali kao pakleni povratak u devedesete.

          Kohabitacija, kojoj se valja nadati – a kojom je DS pre drugog kruga predsedničkih izbora nastojao da zaplaši narod – uobičajena je politička situacija/praksa u DEMOKRATSKOM društvu. Nakon ciklusa kohabitacije, ukoliko protekne u najboljem redu, ovo društvo će biti u prilici načiniti definitivan raskid s mračnom političkom (ako već ne i ekonomskom) prošlošću. Isto tako, možda ćemo biti u prilici da pri spomenu na DEMOKRATE ne pomislimo isključivo na članove DS-a, koji su danas uistinu uzurpirali taj naziv – nažalost, današnje su tzv. DEMOKRATE dobrim delom tek obični tadićevci.

O autoru: rodjen 1982. Živi u Bečeju. Bavi se publicistikom. Apsolvent klasične filozofije u Beogradu. Bavi se pomalo i amaterskim filmom – režira i piše scenarije.

NA OVOM MESTU ČITAJTE MOJE ESEJISTIČKO-PUBLICISTIČKE RADOVE OBJAVLJENE U NEDELJNIM I MESEČNIM ČASOPISIMA:

http://www.facebook.com/#!/pages/Ivan-Kova%C4%8D/125500227524288

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*