Ivan Kovač: BEOGRADSKI DNEVNICI

Filed under: film,kritika |

Kada na početku “Černobilskih dnevnika” (2012) u filmovanom Kijevu prepoznamo stvarne ulice Beograda – čak sa kombijima TELEKOM-a koji neskriveno špartaju kadrom – postaje li bespredmetno dalje istrajavanje na gledanju? – Podrazumeva se, a da pobuda, pri tom, ne bude izvan-estetska razonoda u “lovljenju” beogradskih toposa.

          Da li to znači da film naprosto nije namenjen ovdašnjim gledaocima – jednako kao što nije namenjen rodbini i prijateljima glumaca budući da neumerena intruzija stvarnosnog tu, bez sumnje, onemogućava adekvatan (neopterećen) estetski stav? – Svakako da ne. Premda su u „Černobilskim dnevnicima“ naša estetska izvežbanost i sposobnost uživljavanja podvrgnute brutalnom iskušenju, to ipak ne znači da kvalitet autentičnosti filma treba da bude shvaćen ontički (grubo-faktički). Mi, naime, obično ne protestujemo kada ugledamo glumca kako u određenom filmu glumi lorda-kancelara, iako je u nekom drugom filmu bio “degradiran” u pukog garderobera. Kako bi doživeo umetnost – njeno dočaravanje, upravo čaranje – gledalac mora ne samo da zažmuri na jedno oko, već i da rasklopi ono treće.

          Film, da bi bio valjan, mora biti estetski uverljiv – a to znači ontološki, a ne ontički autentičan. Kod „Černobilskih dnevnika“ je, dakako, najupitnija scenografska tj. kontekstualna estetska uverljivost. U tom smislu, međutim, oni su sasvim uverljivi – pre svega zbog dovoljne sličnosti socrealističkih arhitektura dve zemlje i njihove svojevrsne patine.

          Striktno posmatrano, uzgred rečeno, niti jedna filmska rekonstrukcija bilo čega, pa čak ni dokumentarac (budući da je i samoj dokumentarnoj formi inherentan aspekt subjektivnosti – putem kadriranja, montaže itd.), ne bi mogli zadovoljiti hipotetičkog sveznajućeg gledaoca koji nije dobronameran. U svakom slučaju, lakše je „podvaliti“ ovako filmovanu Ukrajinu prosečnom američkom gledaocu, nego jednom Istočnoevropljaninu, a, posebno, jednom Ukrajincu – upravo kao što je ovdašnjem gledalištu lakše „podvaljivati“ kada je reč o dešavanjima na drugoj strani sveta. Estetska uverljivost je, dakle, relativna kategorija, budući da neposredno zavisi od fonda znanja kojim raspolažemo. – Što manje, naime, relevantnog znanja posedujemo, to će film iziskivati manje estetske izvežbanosti i sposobnosti uživljavanja od nas. „Černobilski dnevnici“, međutim, nemaju nameru da se na taj način „šlepaju“ – oni nisu namenjeni isključivo prosečnom Amerikancu, već, pouzdano držim, deluju uverljivo i ovdašnjem gledaocu. Ostaje pitanje, naravno, kakav bi sud o estetskoj (kontekstualnoj) uverljivosti filma imali nevoljnici koji su nekada živeli u Pripjatu, a koji su zbog havarije u černobilskoj nuklearki 1986. bili promptno evakuisani, da mu se nikada ne vrate (danas je Pripjat, kao svetski poznati ghost town – uz to i dalje dobrano ozračen – atraktivna destinacija tzv. ekstremnog turizma).

          Iako se „Černobilski dnevnici“ bave nesrećom u Černobilu tek posredno, kroz njene posledice, film nesumnjivo poseduje apriornu draž za sve gledaoce koje intrigira ova katastrofa. Međutim, kontekstualno uverljiv (ovde smo, pre svega, razmatrali aspekt scenografije), ovaj film je u dramskom pogledu temeljno isprazan. – Reč je o gruboj eksploataciji teme Černobila, radijacije i mutanata, ekološke zabrinutosti čovečanstva, kao i straha od opskurnog državnog patronata nad temama koje život znače. Film, takođe, preduzima i svojevrsnu „hostelsku“ eksploataciju, pre svega, američke ksenofobije (lokalni đilkoši koji zaudaraju na kavgu kao paradigma svekolike negostoljubivosti sredine). Pri tom, neka ostane tek spomenuto koliko je izbor Beograda i njegove okoline, kao i jedne lokacije u Mađarskoj, za ulogu opustelog, avetinjskog Pripjata – u socijalnom i ekonomskom pogledu – indikativan. 

          “Černobilski dnevnici” su, dakle, još jedan žanrovski – oprostiće te mi na izrazu – isprdak, najobičniji fabrički proizvod filmske industrije (koja postoji jednako kao što postoji konfekcijska, auto i druga industrija), namenjen za konzumaciju. – Ždranje, doslovce.

          Ukoliko je određeni horor film dramski isprazan – tada je taj film rđav! Suprotno tome, poklonici žanrovskih filmova obično s izvesnim afinititetom apstrakcije pristupaju filmu, te čereče celinu u potrazi za upotrebljivim komadima – recimo, „dobrim“ scenama klanja. Oni, naime, hororičnost smatraju tek eksternim kvalitetom filma. Za njih film može biti glup, ali ujedno, kao horor, sasvim interesantan. Horor film je, međutim, isuviše umetnički potentan da bi se trebao zadovoljiti ovako minimalističkim zahtevom.

          I upravo kao što su “Černobilski dnevnici” bili pre svega povod da se namakne lova (kao, uostalom, i većini drugih filmova!), tako je i autor ovih redova, ove pseudo-recenzije – u svrhu skromne odmazde – iskoristio spomenuti film naprosto kako bi potcrtao nekoliko misli o prirodi filmske umetnosti i, posebno, horor filma.

Ivan Kovač

NA OVOM MESTU ČITAJTE MOJE ESEJISTIČKO-PUBLICISTIČKE RADOVE OBJAVLJENE U NEDELJNIM I MESEČNIM ČASOPISIMA:

http://www.facebook.com/#!/pages/Ivan-Kova%C4%8D/125500227524288

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*