Prekoračenja
„Nekad ga je vreva spojila čvrsto sa nama“,
vajkaće se večno zenice sebi u bradu,
a žena ova, gle, sedi, s detetom tim sama…
u mojim mislima koje i tela pokradu,
razmaštala mi je ljubav, ko čarapu tama,
dok sa klinkom ljupko priča dečiju tiradu.
U dobru i zlu do kraja, kad rastavi zvono,
galamom učionice tražih do nje mesto.
Na izlazak naš Nataša pristade, kad ono:
usne su rekle ne. Utamničen sam tim gestom.
Njenog novog dečka pustih da izboden plače.
Znam da sam obećan njoj kad su škljocnula vrata
i nevin je gledam u senkama što se svlače,
iza til-zavesa, svih krajeva trga, sata.
(…)
Iza til-zavesa, svih krajeva trga, sata
(dok kazaljke do slobode pešače unutra),
u snovima mi je na gledanje setno data
silueta. Njena. Potražio bih je sutra.
Frigidni kalendar zabeleži i taj datum,
prstenom kvadrata crvenog, kad jutrom odoh
iz kaveza tačnog, nesrećan ko svaki fatum,
zato što sam ja nju izneverio slobodom.
Da hoću natrag su znali i zidari noću.
Nje nije bilo, gde, da me rastavi od greha.
Samo Ana, trenom na nogama sasvim golim.
Sa rečima dečjim, lopužica nežnog smeha,
useliti se sme u onu koju ja volim,
skrovitim pozama, tim bivšim pustim sanjama.
(…)
Skrovitim pozama, tim bivšim pustim sanjama,
Voljene grudi je izbrisao miris Ane,
doživeo sam krah iznenađenog spajanja.
Razmišljao vruće o tome – čitave dane,
hteo da popravim dodir, vratim sneg na grane;
zvah Anu s mećave, prvi smisao trajanja.
Kada sam prešao prag, bila je opet tamo.
(Kasnije mišljah da je čula mog srca udar.)
Mesto mene da raspe, skupih joj kosu samo,
glatku galaksiju – plavu, suđenu za sudar.
Labudica, udisala je beskraj sve bliže,
vratom pra-tame, pupkom zaboravljenog sata.
Tad istekoh za večnost Njenu, slatku, bez griže.
Dočekala me je u sobi od šest kvadrata.
(…)
Dočekala me je u sobi od šest kvadrata
po imenu. Shvatih – večnost umnožava tela.
Zavoleh Anu i zaljubih se zlo u vrata,
bravu, dvorišnu, što ključu bajke se zaklela.
Zvono je vapilo. Kažu: nije na tom broju,
…tražio je u crnoj hronici manekenki,
strahovao da potrčim kroz sudbinu svoju.
Verovah u Anu iza gluvih ženskih senki.
Grobu nije teško da me vrati u tu sobu
jednoga dana. Ali negde pred pljusak, leto,
ironiju tamnoputu upoznah ko Tanju.
Na Suncu je ponovila sve Anino Sveto;
sve to kao dugu, istinitih šara sanju
i rekla par reči za vek zanemelih dana.
(…)
I rekla par reči za vek zanemelih dana,
pošto ja oči razmenih sa njenom cimerkom,
umnijom za nijansu, ko sprat, raspored stana.
Napunio sam se, veče – mislima, tom ćerkom
građanskom, iz zgrade blizu parkova – savana.
Pijano sunce, ludeh tik za mladim primerkom.
Glas joj beše alt, decidan poput hladovine,
tek nastale vazda, tek smeo sam da je glednem:
isplazile su me večno zene Milenine,
trenom, na sve zlo što trezvenog bi da opsedne.
Omama neba i grudi, Afrike bez truda
ogledalom prozora baja, konačno hvata
smisao sećanja umnih u glavu sekunda,
gde trne ulica, kartom još ne razaznata.
(…)
Gde trne ulica, kartom još ne razaznata,
postiđen divljinom, njenim „želećeš me“ – jemstvom,
aplauz čuh od zrikavaca, noću, sa sprata.
Bodriše me sudnjim hirom kao savršenstvom.
Zričalo je srce. „Moram prestati s zadatkom“,
za pogledom belim ustvrdih smišljenih šaka,
rekoh: „neću više da volim tako kratko“.
„Kad poželiš…“ odgovori mirno, lepa, mlaka.
Prišunjao se dan zaren Mileninim mamcem.
Ko udicu Sunce progutah. Bez zle dileme
bućnulo se u tu zimu za nesitim strancem.
Marija, dete, zaspa sa mnom, ko sve što streme,
devojčice što šibicu pale kad sni žmarce,
tople Venere, kad nebesa promene teme.
(…)
Tople Venere, kad nebesa promene teme,
nisu mogle da me ispune nedozrelošću.
U neznano otera me dah zvonika, vreme.
Posetih u smlačen suton tu stariju gošću:
…gledao je, tup, dok staze bekstva mru od treme,
isklijao za nju prolećem, mladom milošću.
Naspram crkve gde su je urekla dva raspopa,
dobi me, mesecima pustim, čist ćar u noći.
Zinu hidrant stari kad me je bok što rastapa
morao zaljubiti, krepkog – u žute oči.
Čuh Ane u glavi, kako zanemelo bride.
Promakle su skromne vile nad zlatnim krevetom
gole. Sam ne znah posle da l‘ mi se s njima ide,
kud lagano diže sve se nepotrebno, peto.
(…)
I lagano diže sve se nepotrebno, peto:
mesecima mislih da biću momak ženi.
U indijskoj pra-kiši, zalutaloj na beton
nizbrdicom vrta nešto je mahnulo k meni.
U zmijskoj koži sutona, skromno sagnu glavu;
odagnala je svaki strah, s neba na tlo – pao.
Istka kao srna koracima prisno travu
da bih se ka skrovištu njenom ja zatrčao.
Četiri naša oka zagrljeno zurehu
u park kroz prozor, zenica setnih ko pra-seme.
Po rastanku dugo pamtih Suzaninu strehu.
Sa ulice ćutljive, neko božanstvo odne me.
Iz bašta zaraslih u san – ko smo mi po grehu
javi nam hipnozom Maglina, njegovo pleme.
(…)
Javi nam hipnozom Maglina, njegovo pleme
da je strast prvo bila jedna simpatična reč
kazana pod plavom kosom dok spavaju šeme.
Verovao nisam da ću, detinjastu ko mleč,
poljubiti usnu koja zna i moje breme
iskustvom mladolikim što ostarilo je već.
Nesanjanu, ko sneg posle rečene mećave,
gledah. Uselih se preko puta njene glave.
Pređoh tišinu rukom po uhu što se čulji.
„Smem da ga poljubim?“ namignula je pahulji.
Ponovila sve je zima: na rastanku žednom
dotakli smo se kod kvake jezikom još jednom.
Otvorismo neme karte, bezazlenost, sve to
duboko u nama prevencijom ne začeto.
(…)
Duboko u nama prevencijom ne začeto,
zemno proročanstvo rešilo je da ne zija
u prazno nebo – crnkom koja će da kaže to
„Volim te“, na trgu opkoljenog sna. Sofija.
Nije bilo trga. Oči predskazaše grudi.
U sobama drugim, gluvim, ružna je gle bila!
Kad jezikom taknem osmeh, moram – sve što nudi
znao je bez glave jastuk kad se ogolila
namera precrtana sa proverene skice
zlog patuljka, čeda koje i zvezde utoli,
privoli ih da usplamte do krajnje granice.
Što je ujedno ‘zadnji‘ – to ‘prvi put‘ ne boli.
Ugasiće me srećom priznanje opasnice;
ta čeda ljudima vladaće bez znanja dole.
(…)
Ta deca ljudima vladaće bez znanja dole…
tako sam posle Sofije požurio plavoj
pre no zene crnokose prestanu da vole.
Pred zlokobno veče osetih se spasen pravom,
kasnije mi reče, svečano, kako se zove,
upisah je u telefon, šljapkali smo travom.
Nekad sam po parkovima vikao na Cecu,
sneg nam oslobodi tlo, zrak. Sofi dobi momka.
Zašto sad sam nad plavušom poželeo decu,
na poljubac pecao joj smeh, dimom potomka…?
Bila je dobra mada je tvrdila suprotno.
Gutah iskustvo nje, nije se pitala volja.
Pravednu za sve – ljubih s maglom u vreme skotno
ko bezazlen motiv u čudu. I beše bolja.
(…)
Ko bezazlen motiv u čudu, biće i bolja
mislio sam – ona što manje prepreka stvara.
Zarumene se njen glas, tlo, veče preko šolja
kuhinjskih, kad sam pitao, stidljiv: je l‘ to Sara?
Zamislih je kao jedru, crnu grčku vaznu
krhku i stamenu, što mrakom obgrli vodu.
Putem brdskog namernika, uzeh je ko kaznu,
pročitala me brzo: „Ne smatraš me za zgodnu?“
Zastide mi zlu visinu, premestih se dole
da posmatram kuću s poda iz te krupne ruke
što tvrdi da je ljudi i lepe stvari vole.
Džez-kuhinja poravnata u nijanse, zvuke,
mlakog, zadovoljila me ushićenja zrakom,
zvezdanih, gorućih, koja svog Boga ne bole.
(…)
Zvezdana, goruća, koja svog Boga ne boli
– zvala me je u ćorsokak detinjstava naših,
mala Anita što ljude zakopčane skoli,
ustuknula za vrata, nalik pravoj Nataši,
njenog stasa, lica, s venčanicom snežne soli;
Nataša, mlađa, te oči, ljupki duh u flaši!
Da zla sličnost s prvobitnom usne joj zapleni
ne da. Samo dojku – tu mlaku baru u šaši,
s mrakom praga gde se niko od nas ne crveni:
čime će sve zimsko nebo dvoje da uplaši.
Dah opasne idile je počeo da bunca,
kada snovi preznoje se, mraz-istina gola
prekida nas – nezvan putnik što „Otvori!“ kuca,
kao one što se rode na zemlji do pola.
(…)
Ko onima što se rode na zemlji do pola,
pred kraj bulevara istinito nije bitno.
Pod slepim bilbordom čežnje zaustavih kola,
adresu Anite izgovorio sam hitno.
Svu hrabrost što beži u njenu glavu i senku
morao sam barem neko vreme zadržati.
Snimilo me ogledalo: ljubim manekenku,
još jednog anđela tame u neonskoj vatri.
Njenom uličicom sam išao, slepim mrakom
tek rođenim, kad nije bila bogata dama.
Zakazasmo izlazak. Otkazala ga cakom.
Uvredio sam je jednom, oprosti mi sama;
shvatio budućnost: Oči Nje se leče tako:
„Nekad ga je vreva spojila čvrsto sa nama“.
(…)
Nekad ga je vreva spojila čvrsto sa nama
iza til-zavesa, svih krajeva trga, sata,
skrovitim pozama, tim bivšim pustim sanjama.
Dočekale smo ga u sobe od šest kvadrata
i rekle par reči za vek zanemelih dana,
gde trne ulica, kartom još ne razaznata.
Topla Venera – kad nebesa promene teme
i lagano diže sve se nepotrebno, peto
– javlja nam hipnozom Maglinu, njegovo pleme,
duboko u nama prevencijom ne začeto.
Ta deca ljudima vladaće bez znanja dole,
ko bezazlen motiv u čudu. I biće bolja,
zvezdana, goruća, koja svog Boga ne bole
kao ona što se rode na zemlji do pola.
Ivan Despotović je rođen 1978. u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, 2003., na katedri za Opštu književnost. Radio kao novinar. Objavio:
– Zbirku pesama „Ništa nije tako“ (Fond Dejan Mančić, Niš), kao najbolji rukopis 2007. godine. (Nominovana je za Brankovu nagradu).
– „Bezazlene priče“, u izdanju Branko Miljković, Knjaževac, 2008.
– „O Nataši i Nevenu“, roman, izdavačka kuća Alma, Beograd, 2009.
– „Pesnikove priče“, Alma, 2010.
– ,,Prekoračenja“, poezija, Brankovo kolo, 2011, dobila nagradu Stražilovo za 2011.
Autor je kratkometražnih filmova, nastupao na „Beokonovom festivalu“ u Beogradu i RAF festivalu u Zagrebu, 2006 – 2007, SKC-u 2008, a bavi se fotografijom, slikarstvom i stripom (crteže objavljivao u Avangradu, Sombor, a slike u Književnom pregledu, Alma, Beograd).
Saradnik je sajta Helly Cherry.
Poeziju i prozu objavljivao u časopisima i almanasima: Miris punog Meseca, 1997, (mentor Raša Popov), Stanje stvari, 2002 – 2006; Krajegranesije, 2001; Rukopisi, 2000; „Da sam Šejn“ (Zagreb), 2007; Bal u Elemiru, 2008, The best of the Kisobran 2007-2010, Avangrad iz Sombora, Književni pregled iz Beograda, 2010.
M. Bulgakova 58e, st 11
11160 Beograd
063 204 723
Pročitajte i:
