Redakcija se nalazila na petnaestom spratu, pored izlepljenih vrata sobe za dežurstvo. Odatle se pružao zasigurno fantastičan pogled na grad koji se, doduše, nije video: bilo je osam sati ujutru, a bila je i zima – magla se spustila na sve što se kretalo u dubini. Niko nije dolazio, a kada se pogled raščistio, prizor je delovao mnogo ružnije nego što se moglo zamisliti. (Da li zato što je padala kiša?) Oronuli spoljašnji i unutrašnji zidovi gradskih blokova izdizali su se na brdima i, svaki za sebe, odsutno virili kroz prozore.
Pošto je pričala sa urednikom gradske rubrike, povukla se u dubinu prostorije. Taj razgovor beše ispunjen pauzama tišine u kojoj se električna svetlost naporno caklila na predmetima a iz dubine čulo dizanje liftova: dva su bila panoramska, još dva se kretala dubinom zgrade, opasana četvrtastim stepeništem iz koga su virili hodnici i hodnici, a nešto niže – magacini i garaže. Na uredničkom stolu stajao je natpis diktator (koji su zalepile kolege), a po tankim drvenim pregradnim zidovima visile su mnoge slike, među njima i fotografije poznatih lokalnih (ili čak svetskih) devojaka i ona je gledala ne toliko na njih koliko na njihove figure – učinilo joj se da još nije nemoguće da počne da liči na tako nešto, mada je tu promenu teško bilo očekivati na ovakvom mestu.
„Lako je slobodno lepršati u vazduhu, ali je teško pronaći odgovarajuću frazu“, kasnije će čuti od urednika, a sada je stigla Ana, koja je pratila dečje ustanove i porodicu, pozdravila se i počela da prebire po kompjuteru. Sonja se bavila saobraćajem i urbanizmom, a Mirko je prisluškivao policiju (naime, slušao radio-stanicu, u potrazi za nepredviđenim događajima); onako zdepast pojavio se na vratima i rasejano gledao u daljinu. Za njim je upala Gordana, koja se bavila prosvetom. Pridružila se grupi koja je još ćeretala u očekivanju skorog posla. Njena crna tašnica stajala je na stolu. Gvozden je pratio afere i došao je poslednji.
Prostorija bi se zadimila u toku dana, a radio-stanica, koju je urednik jednom nazvao lajalicom, neprestano bi odnekud krčala. Čula bi se čas iz sobička sa izlepljenim vratima, čas sa susednog stola, dok su honorarci neprestano nekuda trčali, ne razmišljajući mnogo. Život je dobrim delom bio iza njih, a posao je imao jednostavnost matematike.
Prepisivala je vesti.
Jednoga dana, dok je sneg padao niz prozore višespratnice, stvarajući nedebeo pokrivač na ulicama duboko usečenim između zgrada, a stanica dosadno zvrjala u tišini, zavladao je muk posle koga više ništa nije bilo isto. Mirko je dao otkaz i rekao joj kako će od sad ona, Ivana (tako se zvala pridošlica), slušati lajalicu. To je potvrdio i urednik. Smestila se u svoj sobičak, pored požarnih stepenica, i zatvorila vrata, pustivši jedino događaje unutra.
Ovde je golišavost devojaka na slikama bila još izrazitija, da li zato što je naporan i odgovoran posao bivšeg dežurnog iziskivao neku vrstu makar vizuelnog – da ne kažemo – oduška u tom pravcu, ili stoga što su imale baš njoj lično nešto da nagoveste i kažu, tek, ove devojke stajale su tu, a ona bi se povremeno ugledala na njih, pazeći da ne propusti poneki sudar ili kakvo toksično bure, nehajno ostavljeno pored puta.
Ubrzo je saznala da postoji i noćna Ana (koju je čekala da je zameni nešto posle pet časova), kao i to da ona ima dečka, zbog čega verovatno i kasni petnaest minuta tokom kojih se sa njim ljubi ispod nebodera. Rada je pratila staračke domove i socijalna pitanja, a dolazila je uvek u podne. Zamenik bi se pojavio dva sata kasnije i sređivao stranicu do uveče. Bilo je tu izvesnih simpatija. Koleginicu što prati prosvetu spopao je nekakav Englez, a Sonju je, izgleda bez uspeha, obrađivao tip sa hronike. Gvozden, na primer, bio je u ozbiljnoj vezi.
No, to nije imalo veze sa Ivanom; možda se baš zbog svoje izrazite bezdogađajnosti njena egzistencija pretvorila u osluškivanje onoga što se dešava drugima: bilo je dosta slučajeva da se veze raskidaju nožem, a kad god bi padala kiša, barem neko bi se ubio (što je govorilo u prilog potrebi da se u životu uvek više ljudi ima pri ruci); jednog mladića izujedao je pas, dok je drugi bio uhvaćen sa devojkom dok su pljačkali menjačnicu. Istina, nije zgodno biti zatečena sa dečkom u krivičnom delu, mada je još nezgodnije živeti bez njega, kao i skakati u reku (pogotovo u zimskom periodu), mislila je Ivana, sasvim ispravna devojka na koju se još niko nije požalio (da ne govorimo o tome kako nikada nije bila osuđivana). I istrajavala je u svojoj ispravnosti: uvek bi brižljivo zatvorila vrata, ni na kraj pameti nije joj padalo da redakciju uznemirava lajalicom – večito u svojoj sobi, na vreme je raportovala važne stvari, pa je čak uhvatila samoubistvo koje sutradan ni jedna druga novina nije imala. Zato je i dobila pohvalu od urednika, inače jednog od najozloglašenijih među gradskim rubrikama.
Međutim, to nije rešavalo bitne probleme, i nedeljom (kada bi uvek, mada kraće, boravila na poslu) ona se kajala što joj se ništa nije dogodilo u subotu, jedini dan koji je bio slobodan, i tešila se činjenicom da nije imala s kim da je iskoristi i što nije bilo prilike. A s obzirom da neke zgodne osobe nije bilo, kao ni načina da se ona upozna (veze na poslu ostvarivale su se u manje od pet odsto slučajeva, a i tada samo ako je reč o devojkama sa dugačkim iskustvom u vezama i seksu), valjalo je možda jedino iskoristiti priliku (ako takve uopšte bude bilo), jer prilika stvara lopova – nasmejala se u sebi i već kovala zamisao da svoju žensku prirodu iskoristi ne bi li sebe pretvorila u jednu od samoprozvanih lepotica, koje su se prošle godine mogle naći u oglasima. Ove godine ih doduše nije bilo, a ona se pitala koliko je sve to dozvoljeno.
* * *
Ona svoj poduhvat, razume se, ne mora izvesti odmah… možda tek za godinu dana. Pa sve i da joj nestane novca od rođaka, do tada će, po svemu sudeći, zaraditi svoj. Istina ne nužno i dovoljan za život bilo koje vrste – o visini honorara nije znala ništa pouzdano, mada su neki rekli da nije ispod šest hiljada, što bi bilo prilično obeshrabrujuće, ako bi se pretpostavilo da to nije ispod znači upravo šest hiljada… Razume se da, u perspektivi, posao dežurne mora biti više plaćen, i pored manjeg broja tekstova koje ona piše (jer, da li će se nešto dogoditi ne zavisi od nje, mada od nje svakako zavisi da li će čuti ono što ima da se desi), a u honorar verovatno ulaze i sami sati osluškivanja, makar se tokom njih ništa ne dogodilo. Činilo joj se da tako izdvojen posao zahteva i osobenu zaradu, mada nije bilo daleko od pameti ni to da njeno skrajnuto mesto ne obećava kakvu platu koja ne bi bila takođe skrajnuta.
Kako god, dežurna nije bila kukavica, iako je čula šta sve može da se dogodi nekom dole, u gradu, a znala je i kako noćna Ana revnosno sluša motorolu (kako se zvao uređaj). Ovo bi značilo da, ukoliko bi zaista postala devojka iz oglasa i radila tamo dole (svakim danom, pa i nedeljom), mogla bi joj se desiti kakva nezgoda, koja iziskuje pojavu policije, što bi se svakako čulo na motoroli, a ne bi je iznenadilo i da se baš Ana zaputi na lice mesta. Tada nije znala šta bi bilo gore: sama nezgoda ili obelodanjivanje cele stvari u javnosti. Zato se uvek i plašila svojih planova.
Nekim čudnim sticajem okolnosti, mašta je, kao na filmu, postala stvarnost.
Jedanput je dežurala noću i zamislila da nekog čeka. Stanari jedne zgrade izvređali su prijateljicu noći koja je takođe dežurala, ispred njihovog ulaza. Naišla je policija i samo ju je poslala na neko drugo mesto. Kada je Ivana to čula preko stanice, iznenadila se. Bila je zadovoljna što nije bilo hapšenja i što su stanari morali da se povuku – to ju je ohrabrilo, budući da je ranije čitala o nekakvim racijama pored auto-puta. Napisala je vest koju su, začudo, sutra objavili i, uzevši ovo kao dobar znak, sledeće subote zatražila savet u jednoj napuštenoj kući gde su boravile izvesne devojke koje su je dočekale kao prijateljice.
Noćna Ana bila je plava i imala mangupsko lice; prošli put je na posao došla sa temperaturom i nakačila grejalicu iza svojih leđa. Sa svima se lako sporazumevala, pa su je čak iz protivničkih novina oslovljavali sa „ljubavi“. Sonja se sad sigurno prijateljski muvala sa „napasnikom“ iz hronike. Beše to dobra devojka, punačka i glatke crne kose. Nikada nije bilo jasno da li ima dečka. Dnevna Ana imala je suptilan osmeh na usnama. Onako visoka i svetlo smeđa, često bi starateljski pogledala Ivanu. A ona je sad bila tamo, pošto je dala jedan oglas i… da neka od njih to zna, kako bi je pogledala sad, ako bi je uopšte i gledale? Zamenik i Gvozden sedeli su u svojim izlizanim foteljama i sigurno se urnebesno smejali.
To trenutno nije bilo bitno, jer više nije mislila o njima, ni o redakciji; vodio ju je samo instikt njenih godina. Bilo je to i nešto više od instikta, nalik na mogućnost života: novac joj je bio potreban, kao i društvo uostalom, a ovde je stekla nova poznanstva. Kada su se vrata otvorila, ukazala se njena buduća soba, mala kao ona za prisluškivanje, samo joj je zagonetnost nekakvog mirisa, koju je osećala ovde ili možda u samoj sebi – davala izvesnu veličinu. Pitala ih je kako one to rade. Rekle su da joj nije potrebno iskustvo i da najstarija od njih sarađuje sa policijom.
Kao njen prvi posetilac, bio sam ćutljiv baš kao i ona. Bez obzira na to, uzela je moju novčanicu a ja je posadio na svoje krilo, koje je u međuvremenu postalo golo, te više nije mogla a ni imala šta da kaže: strovalili smo se na krevet u toj žutoj sobi. Iako nikad ranije nije činila ništa slično, bratski me je zagrlila svojim nogama. Sada više nije znala šta radi; za trenutak činila je ono za šta je, između ostalog, i stvorena.
Odlepila se od mene, pošto smo nekoliko trenutaka proveli ležeći jedno na drugom.
„To bi bilo to“, setila se kako su joj rekli da kaže. Zaboravila je da me obriše maramicom. Ćutali smo.
Bio sam zadovoljan, mada to nisam mogao da izgovorim.
„Jesi se umorila?“, pitao sam je.
„Ja se umorila?“, pocrvenela je i stala pored mene. Još sam ležao, dotakao njenu dojku i sada ništa ne osećao, sve je bilo svršeno.
„Kako se zoveš?“
„Ivana“
Bilo joj je zanimljivo da priča sa mnom, jer nikada ranije nije pričala sa golim muškarcem i zato joj je bilo žao kada sam se obukao. Učinilo joj se da bi me mogla zadržati, dok sam prolazio kroz njeno predsoblje. Uplašio me pas koga je držala kao čuvara. Potpuno je zaboravila na kuče dok sam se skidao, a ono je sada zlokobno režalo i pretilo da me ujede, što bi zasigurno iziskivalo poziv Hitnoj pomoći, ako ne i policiji. Ukrotila je kuče onako polunaga, dok sam se isprepadan provukao kroz vrata i promrmljao „Zdravo“.
Kao begunica, uspela se do sprata i kasnije sve ispričala drugaricama, a sutradan je već morala da se pojavi na poslu. Nedeljom se ništa nije dešavalo. Neke koleginice su joj se opet osmehnule, ne znajući šta se dogodilo. A poslepodne, dogodila se mećava.
Iako je honorar pristigao, Ivana se ponovo zanimala istom stvari, a kad posetilaca više nije bilo, pronašla je jednog dobrostojećeg dečka. Lako se prepuštala slatkoj ljubavi, te je i na poslu manje vremena provodila u samici (kako su zvali njenu sobu). Mnogi su se iznenadili prijatnom promenom. Ona se čak toliko osilila da je gotovo zavela par kolega… Izgledalo je da se dežurna promenila i da više i ne liči na dežurnu, a sve je to učinilo da neki važni događaji budu propušteni.
Nije dugo potrajalo, a Ivana je napustila redakciju. Beše to u jeku leta, kad vrućina prodire kroz prozore, a uveče, negde u dubini, parfemi dočaravaju miris ženske puti. Ko zna čime se sada bavi i da li se seća vesti koje je pisala, tek – verujem da više ni jednu reč na svetu neće shvatati ozbiljno.
O autoru: Rođen 1978. u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, 2003, na katedri za Opštu književnost. Radio kao novinar.
Objavio:
– Zbirku pesama „Ništa nije tako“ (Fond Dejan Mančić, Niš), kao najbolji rukopis 2007. godine. (Nominovana je za Brankovu nagradu).
– „Bezazlene priče“, u izdanju Branko Miljković, Knjaževac, 2008.
– „O Nataši i Nevenu“, roman, izdavačka kuća Alma, Beograd, 2009.
– „Pesnikove priče“, Alma, 2010.
Autor je kratkometražnih filmova, nastupao na „Beokonovom festivalu“ u Beogradu i RAF festivalu u Zagrebu, 2006 – 2007, SKC-u 2008, a bavi se fotografijom, slikarstvom i stripom (crteže objavljivao u Avangradu, Sombor, a slike u Književnom pregledu, Alma, Beograd). Dobio 3 nagradu za pripovetku na Sremčevim danima u Elemiru, 2007, preds. žirija Mihailo Pantić.
Saradnik je sajta www.kisobranblog.com i Helly Cherry.
Poeziju i prozu objavljivao u časopisima i almanasima: Miris punog Meseca, 1997, (mentor Raša Popov), Stanje stvari, 2002 – 2006; Krajegranesije, 2001; Rukopisi, 2000; „Da sam Šejn (Zagreb), 2007; Bal u Elemiru, 2008, Тhe best of the Kisobran 2007-2010, Avangrad iz Sombora, Književni pregled iz Beograda, 2010.
Pročitajte i:
