Ivan Antić: Smola (izbor iz nagrađene zbirke – “Prva knjiga” Matice srpske 2009)

Filed under: nagrađeni radovi,Prva knjiga Matice srpske 2009 |

Šampion je bio na podu. Napokon. Borio se do poslednjeg atoma snage. Sudija je počeo da odbrojava. Jedan. Gusta masa pljuvačke curila mu je niz levi obraz. Protivnik je likovao. Iz publike su se čuli glasovi navijača. Mislio je da odustane od svega, ali. Dva. Svi mišići su mu bestežinski ležali na izgaženom ringu. Kroz tanak prorez očnog kapka i otekline blizu očne jabučice kao da je video figuru sudije koja se, iako nagnuta nad njim, izdužuje u beskraj. Tri. Nije više mogao da gleda u vis. Te noći, dok je bila u kupatilu, pronašao je ispod kreveta, njihovog bračnog kreveta, ostatke fotografija, izrezane, iscepane. To nije slutilo na dobro, ali, mislio je, najbolje je da sačeka još malo, još samo nedelju dana, kad prođe meč, sve će doći na svoje. Leva noga sama, kao po nekom automatizmu, pokušavala je da se uspravi, da se osloni na koleno, da koleno postane oslonac za istovetni poduhvat desne noge, što bi ga, sveukupno, možda dovelo do klečećeg položaja, kada bi, u neočekivanom talasu svesnosti koji bi ga zapljusnuo, razvučene slike napokon dobile smisao, poklopile se same sa sobom, povratile značenje, nadoknada, a iz klečećeg položaja bi se već lako – četiri – podigao, uspravio trup, oslanjajući se prvo na podlaktice, zatim na dlanove, bio u položaju četvoronoške. Ali ne. Još mu je prvi potez bio loše proračunat: levo koleno, čim se ponadalo da će postati stabilno, da će naći oslonac, a zatim postati isti, ne osećajući sebe usled opšte malaksalosti i otupelosti, zahvati kosinu u vazduhu naivno verujući da je to uspravnost, da je ugao prav, da ipak ne postoji dvojba oko svega toga – i skliznu. Pet. Ipak, u kobnoj noći prošaputao je njeno ime par puta, nežan zvuk zavibrirao je između čaršava, Suzana, tiho, jednom, zatim još jednom i još jednom, hodajući po površini jastuka, Suzana, Suzana. Čula ga je. Bila je okrenuta na drugu stranu, ka; gledala u noć, nije spavala, gledala u prazno tiho jecajući u sebi, gušeći zvuk da ne bi bila otkrivena, njena tajna, njen bol; okrenuta ka spolja, leđima ka njemu, od njega, doduše, kao i uvek. Njeno telo govorilo joj je poruku koju nije želela da čuje, koju je čula a nije prihvatala, godinama; gledala u tamu sa spoljne strane kreveta, prekrenuta, nikada nije mogla da zaspi okrenuta ka njemu. Suzana. Nikada je nije zvao drugačije do punim imenom. Voleo je ukus svakog sloga Su kako se luči i dobija punoću za u ustima dok je izgovara na. Ćutala je. Pravila se da spava. Šest. Znala je da je umoran, da se bori sa snom, meč koji sigurno gubi; došao sa treninga, umoran, kao i uvek, nikada vremena za nju, vreo tuš i stenovit san. Težak san pada mu na oči, Suz…a…na… poslednji trzaji i tada prestaje sve. Tišina nadvladava sve, tišina koja traje, nepodnošljiva tišina. Suzana skupi očne kapke, zažmuri u nameri da joj se pogled odmori od tame i praznine ulične svetiljke koja se vidi kroz prozor, donekle zaklonjena borom koji je volela, budući da bi, pre podne, kada bi radila u bašti, često zastajala tu, pored stabla, gledala u koru, poniranje, dodirivala je prstima, hrapavo, posmatrala dugo masivnu kaplju smole koju je lučilo drvo; gledala kroz nju kao kroz med, videla kako sve ostalo postaje žuto i istovremeno glatko spolja i lepljivo iznutra, žuto ako se gleda kroz tu kaplju smole; drvo koje plače suze koje ona, koje ona nikada, mislila je, neće isplakati. Međutim, zažmurivši, ona nesvesno stegnu sve mišiće oko očiju. Koža se zgužva i poteče vrela noćna suza, tražeći svoje malo, tanano korito kroz nabranu kožicu u uglu očiju. Suz…, Suz…a…na… Presečena iznutra njegovim glasom, odjednom, ohlađena strahom, ona se sva skupi, zgrči i stegnu, iznutra, stomak napet, učvoren. Umuknu. Uplašena da je nije čuo – ali on je već spavao. Njeno ime ostalo je negde između, zarobljeno, zapreteno, sada oslobođeno, iščilelo je. Čuje samo njegovo disanje, ukočena, samo sluh, spava, sigurno spava. Sačekaće još malo, a onda će učiniti to i biće joj lakše. Napokon.

***

Negde iz daljine, krajičkom svesti, čuo je sudijino odbrojavanje, na neki čudan način sve vreme, to očekivanje da ustane; nekako je čuo i jedan i dva i taj ritam, čak je možda i video tu ispruženu ruku koja se spušta odlučno u pravilnim razmacima, i tri i četiri, crnu ruku, senku, pet, kao iskošen, bolan, napet ugaoni pogled odozdo na giljotinu koja gore svojom oštricom preti i sve je izvesno i sve je samo pitanje trenutka, šest, i nesrećan prvi pokušaj, kao otcepljena nožica insekta, otcepljena od trupa i života, sedam, koja pravi još jedan trzaj, još jedan pokret, život besmisleno ostao u udu ukazuje na sebe, osam, kao da je to potrebno, kao da to nešto znači, devet, kao da sve već nije gotovo, deset. Napokon.

Pljuvačka, sada već izlivena na ring, kohezivno je skupljala svu prašinu, sav osušen znoj unaokolo. Izgledala je vrlo gusto i kompaktno. Jedino se pod pobedničkim koracima, skokovima uz urlike basnoslovne količine endorfina blago tresla, bočno po masi, ne menjajući oblik, kao žele.

O autoru: Rođen 1981. u Jagodini. Apsolvent književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu; studirao filozofiju. Objavio knjigu kratkih priča Tonus (Prva knjiga Matice srpske, 2009). Knjiga je u celosti prevedena na poljski jezik. U britanskom časopisu Flash fiction magazine, objavljena mu je jedna priča. Učestvovao je na večeri južnoslovenske proze u okviru Festivala slavistike na Univerzitetu u Gdanjsku (2008) i na regionalnom konkursu za mlade autore – Reč u prostoru (2009). Zastupljen u zborniku Od priče do priče (2009). Objavljuje u periodici. Uređuje časopis studenata Filološkog fakulteta Znak.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*