Ivan Antić: Loš šegrt – izbor iz nagrađene zbirke („Prva knjiga“ Matice srpske 2009)

Filed under: nagrađeni radovi,Prva knjiga Matice srpske 2009 |

Ja bih se sasvim komotno osećao u ulozi lošeg šegrta, šegrta majstoru koji mi je, na primer, rođak ili je dužnik mog oca, pa zato mora da me trpi; i on, recimo, namešta crepove, nagnut do pojasa kroz kosi tavanski prozor. U početku, ja mu nešto kao pomažem, ali slučajno zabrljam, te me on – ne gunđajući, jer je navikao na moju nespretnost i naučio da me podnosi – pošalje unutra, natrag u mračnu prostoriju, i naredi da mu pridržavam merdevine kako bi se još više isturio vani.

Revnosno pridržavam stube. Šakom, doduše pomalo se ustručavajući, ali ipak s nekom toplom nežnošću, stežem njegov članak u strahu da se ne preturi. Međutim, ubrzo mi to dosadi, te iznađem način da jednom nogom stojim na donjoj prečki merdevina, dok se drugom oslanjam o hoklicu. Tako, održavajući ravnotežu, uspevam da proturim glavu kroz prozor koji je odmah do ovog. Gledam, gledam i učim gledajući, jer sam se, istina, na samoj površini, možda osetio suvišnim, beskorisnim, te je počela kao da me grize savest. Posmatram ga kako se naginje i daje sve od sebe da posao uradi kako treba. Snažne je konstitucije on, nismo sačinjeni od iste supstance; znoji se, ja sam u majici, on napolju: duva jak vetar. Kaže mi da uđem unutra da se ne bih prehladio. Pogađa me njegova briga. Skoro očinska. Zadovoljan, ulazim unutra. Napolju sija neko bolesno-belo sunce, on se upinje iz petnih žila, a ja uživam opet pridržavajući merdevine; ali i to mi stanje ubrzo dosadi. Ugledah svoj lik u ogledalu na zidu s desne strane. Počeh pažljivo da promatram svaki delić svog lica. Maliciozno proučavam: nešto se promenilo, kao da više nisam isti. Zaboravivši na sve – na posao zbog kojeg sam ovde, na dužnost, na merdevine, na onog ko brine o meni podnoseći me – prilazim bliže ogledalu. Sečem žele rastojanja oštrim grumenom volje. Primećujem pore na koži lica, otkud one tu; mora da me ovaj ispucali vetar već produvao. Gledam se u oči izbliza, pogled ne skidam s njih. Čini se kao da ne trepćem, mada znam da je to iluzija, jer ne mogu videti sebe u trenutku kada žmurim; osim ako ne gvirim na jedno oko, ali onda to nije to. Čije su to oči, šta mi govore, zašto zelene, ima li zla u toj zelenoj. Čujem udarce njegove pesnice po crepu (tupo kao kroz vodu) koji treba da se uglavi; nisam tu, koža, crep, udarci, pore. Odjednom, nešto se lomi, lupa, kotrlja, sve je dalje i dalje, niže i niže, kao niz krov, zvuk je iznad mene, a već je ispod. U trku, penjem se na hoklicu pod drugim prozorom, provirujem kroz surovo okno i vidim svog majstora kako pokušava da se uspne na laktove, dole, na ivici krova. Ipak, samo blenem. Kao da se odmotava film preda mnom: crep za koji se držao ostaje mu u ruci, drugom rukom hvata se za oluk, ovaj se otkačinje, odvaja sporo, limeno-trapavo, od krovne konstrukcije.

Dok sam slušao taj pad, to padanje, primetio sam da su se tragovi dva mlazna aviona ukrstili. Na velikom plavom nebu jedno belo X. Neko je nekog prekrižio. Ali koga, mene ili njega.

Nije me zvao da mu pomognem. Ni upomoć!!!, ništa, bilo šta; samo klepetanje crepova pod njegovom kotrljajućom masom. Ali kako je uspeo da se zadrži na ivici, da se suprotstavi zakonu inercije? Spretan je, snalažljiv bio; čak i onda kad je trebalo da umre zbog moje greške, smrt je odložio za nekoliko sekundi. Dobrim baratanjem svojim telom. Nije me zvao. Sigurno je i u tom trenutku bio svestan da ne mogu učiniti ništa za njega, da mu ne mogu biti ni od kakve koristi. Ipak, čudno. Strah od smrti i sve to, hvatanje za slamku. Zoveš bilo kog, neko vapi iz tebe, možda život, krik star koliko i ameba. Ali bio je u pravu. Kako bih mu ja mogao pomoći. Kako bih ga mogao spasiti. Znao me je dobro, dobar je to čovek bio.

Meni je, valjda, svejedno, mada znam da ću duboko patiti zbog ovog gubitka. Na neki čudan način, meni je uvek nekako svejedno, a tek naknadno žao, jer tuga dolazi sa zadrškom; patnja podseća na ništa koje smo osetili u trenu kada se sve to dešavalo, kada smo izgubili nešto drago. Valjda. Kako god, nedostajaće mi njegova lepa briga.

O autoru: Rođen 1981. u Jagodini. Apsolvent književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu; studirao filozofiju. Objavio knjigu kratkih priča Tonus (Prva knjiga Matice srpske, 2009). Knjiga je u celosti prevedena na poljski jezik. U britanskom časopisu Flash fiction magazine, objavljena mu je jedna priča. Učestvovao je na večeri južnoslovenske proze u okviru Festivala slavistike na Univerzitetu u Gdanjsku (2008) i na regionalnom konkursu za mlade autore – Reč u prostoru (2009). Zastupljen u zborniku Od priče do priče (2009). Objavljuje u periodici. Uređuje časopis studenata Filološkog fakulteta Znak.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*