Irena Ristić-Fikcija i stvarnost u romanu Pola Ostera Čovek u mraku

Filed under: region |

Čovek u mraku, roman američkog autora Pola Ostera je roman u kome je fikciju koristio kao oblik stvarnosti. Autor nam predstavlja priču o sedamdesetdvogodišnjem Brilu koji se bori protiv nesanice tako što priča sebi priče. To se odvija na dva nivoa u kojima postoje i imaginarni i stvarni svet i prepliću se. Junak priče koju Bril osmišlja je njegov alter-ego iz drugog, fiktivnog sveta. Kao lajtmotiv se proteže stih zaboravljene pesnikinje Rouz Hotorn, a on iskazuje ujedno i kamijevsku filozofiju apsurda i kafkijanski pogled ka svetlu u daljini.

Pol Oster u ovom romanu smešta glavnog junaka Brila u mrak njegove sobe, gde se nepokretan muči sa nesanicom iCovek-u-mraku-Pol-Oster_slika_L_3605604 sećanjima na preminulu ženu. Njegova ćerka i unuka su takođe doživele životne nesreće koje su ih saterale u ćošak, a svako od njih traži izlaz na svoj način. Bril se odlučuje da pokuša da pronađe beg i spas u pričanju priče, a autor je vešto prikazao dalji tok kroz prožimanje mašte i realnosti, zajedno sa dozom apsurda.

Glavni junak romana Pola Ostera, Čovek u mraku, Ogast Bril je čovek u osmoj deceniji života. Živi sa ćerkom i unukom, a sve tri generacije te male porodice je pogodila nesreća i ostavila ih ranjene da se bore sa svakodnevicom. Ćerka Mirijam je pretrpela razvod, unuka Katja okrutnu smrt momka kojeg su ubili teroristi iz Iraka, a stranica njegovog života je ispisana razvodom i mirenjem, saobraćajnom nesrećom koja je kao posledicu donela invalidnost, a na kraju ga pogađa smrt njegove voljene žene Sonje. Svo troje se bore sa tugom, svako na svoj način. Mirijam čita memoare Rouz Hotorn, Katja gleda filmove, koji su takođe vid kutka za beg od realnosti, a Bril lek pronalazi u pričanju priča.

U osnovi njihovih nesreća se pronalaze i tragovi američke stvarnosti u kojoj žive, od jedanaestog septembra i rušenja Svetskog trgovinskog centra, do rata u Iraku. Bril u tami svoje sobe, čovek u mraku, pričama pokušava da se odbrani od surove stvarnosti i izbriše tragove te Amerike koja je daleko od sna o Americi kao idealnoj zemlji, te tako pobedi još jednu insomničnu noć.

O uticaju života pisca na delo koje stvara govori Mišel Bitor kada govori o romanu: „… I tako, dok istinita priča ima uvek oslonac u spoljašnjoj očiglednosti, roman mora sam da potvrdi istinitost onog o čemu govori. On je zbog toga najsavršeniji fenomenološki domen, najidealnije mesto za izučavanje načina na koji nam se realnost predstavlja ili može da se predstavi; zbog toga je roman laboratorija za pravljenje priče.“[1] Sam Pol Oster se drži toga i u dela unosi detalje iz sopstvenog života. Jedno njegovo delo, roman Zimski dnevnik[2]je u potpunosti priča o njemu i  svedoči o brojnim nesrećama koje je pretpreo i njegovom načinu da se izbori begom u fikciju. U svojim romanima pominje dosta umetničkih dela, a najupadljivije iznosi film i književnost kao imaginarnu paralelu ovog sveta koja služi kao utočište. Nastajanje tih fikcija odgovara određenoj potrebi, ispunjava određenu funkciju. Izmišljene ličnosti ispunjavaju praznine u realnosti i razjašnjavaju nam je.[3]Tako je autor i u Čoveku u mraku šansu za beg svojim likovima ustupio u vidu gledanja filmova, u slučaju mlade Katje i, sa druge strane, smišljanju priča koje je poverio Brilu.

Svestan da su koreni njihove nesreće i nesanice u snu o utopijskoj Americi i distopiji kao antiteze u stvarnosti, Bril započinje priču u koju smešta mađioničara Brika. Amerika u kojoj Brik živi je takođe utopijsko-distopijski rastrgana političkim težnjama, iako se nije dogodio tragični jedanaesti septembar, ni rat u Iraku, ali je prisutan imaginarni građanski rat u kome, moglo bi se reći, ironično, Amerika ratuje sa Amerikom.

Svojom fikcijom paralelnih svetova, kako se slaže Zoran Janković,Oster uspelim Čovekom u mraku kao da ličnim primerom novog početka nastoji da dâ putokaz posrnuloj domovini, putokaz u pravcu nužnog a izvodljivog samoisceljenja.[4]

Brilova nesanica nije teška samo zbog delovanja umora koji će ostati, već i zbog neispunjenog vremena koje nameće sećanja na Sonju, Brilovu preminulu suprugu.

Iako je priča koju Bril smišlja prožeta sudbinom Amerike, Muharem Bazdulj u svom članku I dok svet čudnoliki dalje hodi, ističe da utopijsko-distopijska Amerika nije od presudnog značaja: „Junaka novog Osterovog romana, kao i samog pisca, manje interesuje utopijsko-distopijska vizija, mnogo mu je važnije samo pričanje priče, i kao mogućnost spoznaje sveta i kao način da se prebrodi loša noć.“[5] Gledano sa te strane, Bril piše priču kao penzionisani književni kritičar željan stvaranja još jedne stvarnosti koja će ga kreativno uspavati. Fikcija u ovom romanu ima, dakle, više uloga. Iako bez ekstremnih primera fantastike, autor prenosi svoju maštu na  junaka, Ogasta Brila, koji dalje stvara svoju priču koja se temelji na fiktivnoj stvarnosti.

Pol Oster je strukturalnu formu ovog romana predstavio kao priču u priči. Dok Ogast Bril smišlja jednu kako bi pobedio insomniju, paralelno se prikazuju i njegova stvarnost i misli. Autor presecanje vrši kroz lik Brila, njemu dodeljuje ulogu naratora koji nam priča dve priče koje, neplanski srastaju u jednu. Scene ovog romana se smenjuju bez ikakvog pravila, od fiktivne stvarnosti Brika do Brilove realnosti u mraku sopstvene sobe.

Pozivajući se polušaljivo na Đordana Bruna i njegovu viziju o beskrajnom broju svetova, u Brilovoj se mašti dodiruju fikcija i stvarnost.[6] Kao lajtmotiv, kroz ceo roman se proteže ideja priče u priči. Bril prvobitno nije osmislio da on bude tvorac Brikovog sveta u priči, hteo je da ubaci još jednog lika. Sebe je uveo spontano, a kao posledica preplitanja realnosti i mašte, izmišljena priča postaće stvarnija, a Bril postaje nestvarniji.

Jedan vid preplitanja je prikazan i u dve stvarnosti Brika. Jedna je ona kakvu poznaje, Amerika posle jedanaestog septembra, a druga je stvarnost koju je Bril osmislio. Autor veoma iscprno prikazuje detalje  alternativne Amerike iz Brilove priče.

Pored prožimanja mašte i realnog sveta, Bril takođe iskazuje da je stvarnost jača od fikcije, da nisu u istoj ravni jer on drži konce. Bril u jednom trenutku svog pripovedanja pravi nagli presek i govori da aktere priče treba da pustimo da rade šta žele, jer on svakako mora da je nastavi i nikome neće dozvoliti da ga zaustavi.[7]

Roman Čovek u mraku je napisan na dva nivoa, kao priča u priči. U poslednjoj trećini romana, priča koju je Bril izmislio dostiže svoj kraj i uočava se da je ona samo okvir i služi autoru da ispriča drugu, čiji je Bril glavni junak.

U svetu koji osmišljava Bril likovi su povezani sa njim i znaju da ih je on stvorio i da zavise od njega. Svest o sebi, kao o književnim tvorevinama, nimalo ne uzbuđuje žitelje paralelnog univerzuma.[8]Bril je želeći da se oslobodi nesreće koja ga mori, osmislio Brika kao čoveka koji treba da ga ubije. Razlog koji se daje u fiktivnoj priči Briku, jeste da će  Brilovim ubistvomrat biti okončan. Lik koji ubija svog tvorca predstavlja jednu vrstu alter-ega pisca. Bril u jednom trenutku razmišlja o samoubistvu, ali se priseća da je taj zadatak poverio Briku. Tako je Brik Brilov alter-ego i kada bi Brik izvršio zadatak koji mu je namenjen, to bi se moglo smatrati Brilovim samoubistvom. Njihova povezanost se ogleda i u tome što je Bril predstavio Brika kao čoveka koji tetura u mraku u potrazi za rešenjima, kao što on traga za snom.

Bril u priču uvodi i vebsajt koji je njegova ćerka napravila i Brik ga čita kada se informiše o svom tvorcu.

Odnos likova Brila i Brika se, dakle, temelji na stvaranju Brilovog alter-ega koji umesto njega treba da reši problem i prekine rat, kao što Bril želi da prekine nesanicu.

Čovek u mraku spada među mračnije Osterove romane. Bolest, rat i nesreća sve vreme lebde u pozadini kao jahači apokalipse koji su oblikovali Brilov život te živote njegove kćeri i unuke. Ipak, Čovek u mraku završava svitanjem.[9] Tako bi se ovaj Osterov roman mogao okarakterisati kao roman u kojem se osim preplitanja fikcije i stvarnosti, prepliću filozofija apsurda življenja i svitanje kao svetlost u tami.

Apsurd na kome se zasniva roman Čovek u mraku, prikazan je u vidu stiha zaboravljene pesnikinje Rouz Hotorn: „I dok svet čudnoliki dalje hodi“. Ovaj stih se kao lajtmotiv kroz roman proteže čak pet puta.

Kada se govori o Briku, čitava ova priča može se iščitati kao paradigma sveta koji je ojađen apsurdom življenja u konstantnom revoltu u odnosu na svog tvorca, pa i kad je proglašen mrtvim, čovečanstvu ostaje uzaludnost kao Sizifov kamen da ga i dalje kotrlja uzbrdo.[10]To nam autor predstavlja u vidu razgovora Brika i njegove supruge Flore. Brik ju je upitao šta da radi, a ona mu je odgovorila: „Ništa“.[11] Njen odgovor  znači da trebaju da nastave svoj normalan život, odnosno, upućuje na apsurdnost koja je iskazana i u pomenutom stihu Rouz Hotorn.

Kroz roman se smenjuju kamijevska buna i kafkijanski pogled na svetlo u daljini. Kamijevsku apsurdnost je Oster prikazao prvo na samom početku Brilove fiktivne priče, u kojoj se Brik nalazi na dnu rupe iz koje ne može da se izvuče i shvata apsurdnu prirodu svoje sudbine. Apsurdnost se vidi i u delovima gde  Brik pomišlja na suicid, kao i u tome što Bril stvara priču, svog alter-ega koji treba da ga ubije.

Sa druge strane, Oster u svoj roman unosi i nešto kafkijanskog duha. Kada se priča o Briku završila, Bril se priseća mnogih razgovora sa prijateljima, u potrazi za osnovom neke nove priče u borbi protiv nesanice. Potom ga razgovor sa unukom Katjom okrepljuje i  Bril nije više čovek u mraku. Zatim sviće i on uspeva da pobedi nesanicu bar za tren i spava. Za razliku od kamijevske apsurdnosti Brikovog života, Bril pronalazi svetlo, predlaže porodici putovanje i bogat doručak, koji, u ovom slučaju,  predstavlja izlazak čoveka iz mraka.

Autor je ovim romanom spojio istoriju i njene posledice. U dva nivoa je proveo svoje likove kroz apsurdnost življenja i nade, ustupio im fikciju kao pribežište, a čitaocu kao vid stvarnosti. Lajtmotivom sadržanim u stihu „I dok svet čudnoliki dalje hodi“, iskazuje i kamijevsku i kafkijansku filozofiju.

 


[1] Mišel, Bitor. „Roman kao traganje“. Rađanje moderne književnosti: Roman. Priredio Aleksandar Petrov. Beograd: Nolit, 1975. 480-482.

[2]Pol, Oster. Zimski dnevnik. Prevod Ivana Đurić Paunović. 2.izdanje. Beograd: Geopoetika, 2013.

[3] Mišel, Bitor. „Roman kao traganje“. Rađanje moderne književnosti: Roman. Priredio Aleksandar Petrov. Beograd: Nolit, 1975. 480-482.

[4] Zoran, Janković. „Ubiti pisca po viđenju“. http://www.mail.mcmost.com/knjige/knjiga/122407_Čovek+u+mraku_ISBN:978-86-7666-158-9 . Stranici pristupljeno 29.08.2013.

[5] Muharem, Bazdulj. „I dok svet čudnoliki dalje hodi“. http://www.mail.mcmost.com/knjige/knjiga/122407_Čovek+u+mraku_ISBN:978-86-7666-158-9 . Stranici pristupljeno 29.08.2013.

[6] Muharem, Bazdulj. „I dok svet čudnoliki dalje hodi“. http://www.mail.mcmost.com/knjige/knjiga/122407_Čovek+u+mraku_ISBN:978-86-7666-158-9 . Stranici pristupljeno 29.08.2013.

[7] Pol, Oster. Čovek u mraku. Prevod Ivana Đurić Paunović. Beograd: Geopoetika, 2008.

[8] Branislava, Vasić-Rakočević. „Insomnija i apsurd“. Letopis Matice srpske. sv.5(maj 2009), str.1057-1059. Novi Sad

[9]Muharem, Bazdulj. „I dok svet čudnoliki dalje hodi“. http://www.mail.mcmost.com/knjige/knjiga/122407_Čovek+u+mraku_ISBN:978-86-7666-158-9 . Stranici pristupljeno 29.08.2013.

[10]Branislava, Vasić-Rakočević. „Insomnija i apsurd“. Letopis Matice srpske. sv.5(maj 2009), str.1057-1059. Novi Sad

[11] Pol, Oster. Čovek u mraku. Prevod Ivana Đurić Paunović. Beograd: Geopoetika, 2008.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*