Impresije o knjizi Zorice Tijanić: „Putovanje kroz san Ksenije Lovrić”

Filed under: kritika,nove knjige,Srbija |

Putovanje-kroz-sanI već od samog naslova romana Zorice Tijanić Putovanje kroz san Ksenije Lovrić, nameće nam se pitanje, a ujedno nam se i otvara čitalačko interesovanje: Ko je ta Ksenija Lovrć o kojoj autorka želi da nam priča u svom romanu. Znatiželja naša zagolicana je i mi krećemo u avanturu čitanja, prosto, bez velikog razmišljanja šta je to što nas kroz dalji sled događaja čeka. Već u prvom poglavlju koje nosi naziv Vraćanja – ravnica mira, glavni junak, intelektualac, nas, govoreći u prvom licu, uvodi u priču o sebi, o svome ocu, porodici i o majci pesnikinji Kseniji Lovrić, kroz slavonsku izmaglicu i mirise ravnice posle kiše i cvrkut ptica, onako meditativno analitički i sa puno ljubavi, kao kad se meditira iz ljubavi. U sledećoj glavi koja nosi naziv San –prethodnik tuge, junak ispovednim tonom, kao pred pričest, mada je u pitanju intelektualac, doktor psihologije, govori o sebi introspektivno i znalački, otvarajući tako Pandorinu kutiju svoje duše i zavodeći nas isčekivanjem šta se dešava sa Ksenijom Lovrić, mi se upoznajemo sa pejzažima njegove bogate unutrašnjim doživljajima duše. I već na samom početku romana, Zorica Tijanić nas svojim majstorskim pripovedanjem i zavođenjem uvlači u svoju priču, u svoj roman, a da i ne osetimo da smo mu se predali, onako iskreno, sa srcem i sa punom dozom poveranja da će nam čitanje doneti onu dozu prijatnosti i zadovoljstva koje očekujemo od velikih romana. Ja, kao jedan od prvih čitalac rukopisa Zorice Tijanić Putovanje kroz san Ksenije Lovrić pre objavljivanja knjige, osećam da sam uvučen, već u startu, u mrežu čitanja što je za početak težak zadatak svakog proznog pisca. I moj osvrt na ovaj roman neće biti tek puko prepričavanje onoga što se u njemu dešava, već naprotiv, samo skup impresija koje je čitanje u meni proizvelo, kako bih onoga trenutka kad se knjiga pojavi pred tobom, poštovani čitaoče, i kad je uzmeš u ruke, rekao da tvoja posvećenost čitanju i tvoja pažnja, dragi čitaoče, neće biti ni u jednom trenutku uzalud. Jer Zoričini junaci, otkrivajući nam sebe, otkrivaju i nas nama samima i daju nam šansu za vlastitu introspekciju i promišljanje sopstvenih života koji su u stalnoj težnji da prenebregnu vlastite protivurečnosti koje su se u nama življenjem nataložile. Opisujući Kseniju, glavni junak dr Ilija Lovrić, pripovedač, kaže: „Imala je gen mladosti. Izgledala je kao devojčica, a opet kao ledena kraljica.” Govoreći i opisujući svoju porodicu, Ilija Lovrić nam otvara priču o spokojnom životu u slavonskom selu, o lepoti, slozi, miru i ljubavi u porodici u kojoj je Ksenija odrastala, ali nam i otvara priču o devedesetim godinama, o ratu građanskom koji se kao arhetipska slika nosi genetski u sebi i uvek kad se promišlja vlastiti život, takve i te slike su iskakale kao mračni pajac iz kutije i sablažnjavale svojom strahotom, apsurdom, bezrazložnoću našeg glavnog junaka. Putovanje kroz san Ksenije Lovrić je roman o jednoj ženi o njenim ljubavima u senci poslednjih ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Priču o glavnoj junakinji, o njenom životu,  nam sklapa  njen sin u romanu, koji je ona od njega, kao zavet i poslednju želju na samrti,  zatražila. Ilija Lovrić tako postaje glavni narator koji pored toga što čita ispovesti svoje majke i njene velike ljubavi Emira, takođe i sam ispoveda svoj život. Ovaj roman, slobodno bismo mogli reći, je jedna velika kao pred pričesrt ispovest, gotovo svih junaka koji imaju želju da se oslobode onog neizrečenog u svojim odnosima i da dosegnu katarzično smirenje.

Radnja romana se odvija u Slavoniji, u Beogradu, u Dubrovniku, u Indiji, u Beču i kroz četrdesetak poglavlja, koja pričaju različiti akteri, blagim i toplim emotivnim i pesničkim jezikom, vodi nas da upoznajemo pesnikinju Kseniju Lovrić koja je volela i bila voljena od strane četiri muškarca, a ipak se osećala usamljenom, nesrećnom i tužnom. Ovo je, takođe, roman o ljubavi žene prema muškarcima, i o ljubavi muškaraca prema njoj, ali i roman o ljubavi majke prema sinu i sina prema majci, koja nam se sa svakom novom stranicom otkriva u svojoj jezičkoj i pripovedačkoj toplini i lepoti kazivanja. Junaci ovog romana su intelektualci, pesnici, filozofi, slikari, psiholozi što daje prostora autorki da ispolji svu unutrašnju snagu i lepotu sumnji svojih junaka, sa željom da otkriju istinu o sebi i svetu u kome žive, a ujedno i da kroz neko od svojih dela, Ksenija u pesmama, a Emir u slikama, ostave tragove koji mogu biti signali i putokazi za potomstvo. Zorica Tijanić je pre svega pesnik i to se oseća na svakoj stranici ovog romana, ali je uspela da svojepripovedačko ja transformiše i da govori iz pozicije muškarca Ilije Lovrća. Ovo je roman i o snovima ljubavnika koji, ako se ne ispunjavaju u jednoj generaciji, oni se ispunjavaju, kao sudbina, u životima potomaka protagonista ove prelepe ljubavne priče. Ovo je roman o putovanju kroz poslednjih četrdesetak godina na prostorima bivše Jugoslavije. Roman u kome ima mnogo tajni, koje se otkrivaju sa mnoštvom upitanosti i samospoznaja, naratora Ilije Lovrića, gde on upoznajući život svoje majke, kroz pisama i dnevničke beleške, uspeva da izbegne prozaične zamke u koje je njegova majka upadala i da, zajedno sa Andreom, nađe svoju formulu za životnu sreću.

Radovan Vlahović, književnik

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*