Igor Braca Damnjanović Dib: Šah ne igraju konji (Nagrada „NET knjižare“ za najsmešniju priču)

Filed under: nagrađeni radovi,NET knjižara 2011,region |

Vozili smo se sedamdesetpeticom, bila je ogromna gužva, popodnevni sati, vraćaju se ljudi sa posla, deca iz škole, Mita Rokada i ja sa šaha sa Kališa. Kao što rekoh, bila je gužva kao u bazenu za vreme letnjeg raspusta. Mita je bio veoma ljut jer je izgubio šest partija. Šta ćete kad je neko konj?! Čovek ne zna za sistem rovac h6-f8 ili da povuče potez pešak gazi damu i kralj abdicira. Ma, jok, on konjina zapeo za ragu, pa igra potez b5-c7 i konjem gazi pešaka. Ali, šah je igra za pametne ljude, a ne za kljusine poput Mite Rokade. Zbog toga je Mita bio ljut kao čili na kaprićozi. Ni ja nisam bio baš zadovoljan, od šest partija, izvukao sam dva remija u produžecima i dve pobede, jednu tehničkim nokautom. Nažalost, imao sam i dva poraza. Ali, te poraze neću priznati jer su protivnici igrali na prazan stomak, pa su mi sve figure pojeli. Ja sam poslušao Mitu, pa sam pre nego što smo došli na Kališ, pojeo kilo i po kavurme. Toliko sam se najeo da ništa nisam mogao da stavim u usta. Zbog toga su njihove figure ostale nepojedene. Neću više da se hvalim svojim šahofskim umećem, želim da kažem šta mi se desilo u prepunom autobusu. Naime, svi znate da su uvedene ove nove karte za prevoz. Ja, kao i svaki građanin sam se doveo u red i izvadio novu kartu za prevoz. Jeste dvesta pedeset dinara, ali, ima se, može se. I Mita je planirao da izvadi tu kartu, čak je i krenuo sa mnom u red, ali je usput tih dvesta pedeset dinara dao na kladionicu. Išao je onom logikom „Ovde ako uložim dinar, mogu da dobijem dvesta pedeset, a ako uložim dvesta pedeset, mogu da izgubim sve. A, tamo dinar i ne primaju, što automaski znači da moram da uložim dvesta pedeset. A, ako uložim dvesta pedeset, mogu samo da dobijem ravna stopala, čekajući u redu“. Tako je moj drug Mita Rokada ostavio Kosti u kladionici. Da se razumemo, Kosta je gazda kladionice. I klateći se u autobusu kao babin zub, izvadih karticu, ali zbog gužve nisam uspeo da dohvatim aparat za overu. Pored aparata, tačnije, na aparatu je spavala neka baba. Imala je sigurno sedamdeset i pet godina, ali za svoje godine se dobro držala. Stisla aparat i ne pušta. „Pusti baba aparat, neće otpasti“-doviknu neki balavac iz gužve. Baba, mrtva-hladna. Spava, oči ne otvara. Dohvatih Mitin kišobran, pa podbodoh babu. Skoči baba, kao u najbolje dane.
„Izvinite gospođo, da li biste mi overili kartu“-upitah učtivo ja?
-„Kao prvo, veoma si ljubazan sine“.
-„A, hvala, tako su me učili u školi“.
-„Eh, jadna vam vaša škola. Je lʹ su vas u školi učili da starije žene bodete kišobranima u rebra u autobusu 74? I kakva smo mi danas gospoda? To je vreme prošlo. Danas živimo ko psi, a psi su danas gospoda. Sve je ovo naopačke“-reče baba.
-„Da, da, sve ja to razumem, ali da li biste mi overili kartu? I ovo nije 74, nego 75, ali nije važno“.
„Ma, razumeš ti tvog oca. Ništa vi mladi ne razumete. Nije meni sine problem da ti overim kartu, ali današnja omladina je mnogo razmažena, sve čeka na gotovo. Navikli ste da se krijete iza tuđih leđa. Je l radiš negde?
-„Ne radim. Znate kakvo je vreme, nema se posla“?
-Slušala sam vremensku prognozu, biće kiše. (baba ima dobar smisao za humor, nap.aut.) a, nemaš posla zbog toga što si navikao da te u trideset godina hrane roditelji. Ja sam se udala u sedamnaest godina. Mesila, prala, čistila, rađala decu i čak stizala da se kupam dva puta nedeljno. Kakvi roditelji. Njih sam viđala jednom godišnje, na slavi. Današnji roditelji su za sve krivi. Razmazili decu, sve im ugađaju“.
-„Sve je to lepo, a da li biste vi meni overili kartu“?
-„Ma, sine moj, vidim da se ljutiš na mene, ali nemoj. Ovo ti sve pričam dobronamerno. U životu moraš sve da znaš, sve sam da radiš. U seʹ i u svoje kljuse. Ne smeš da dozvoliš da zavisiš od drugoga. Moraš biti samostalan. Ja sam čovek postala sa svojih trinaest godina. A, sad se malo pomeri, silazim na sledećoj stanici“.
-„Pa dok ne siđete, barem mi overite kartu?!“
-„A, nemam vremena, žurim, idem po unuku na fakultet, u sedam joj se završavaju predavanja“.

KRATKA BIOGRAFIJA

Igor Braca Damnjanović DIB je rođen 17.5.1989. godine u Beogradu. Piše aforizme, pesme, priče, drame, epigrame, eseje, bavi se foto-montažom. Svoje radove je objavljivao i objavljuje u: „Šipku“,“Ježu“, „Večernjim novostima“,„Aforizmu“ „Etni“, „Nosorogu“, „Žikišonu“, „Marginalcu“, „Na prvom ste mjestu“, „Maksminusu“, „Njuzu“,“Ligi duhovitih“ „Radio Beogradu 202“…
Osnivač i glavni i odgovorni urednik elektronskog časopisa za humor i satiru „Šipak“ (www.sipaknovine.blogspot.com) .
U rukopisu ima 5 knjiga.
Studira u Beogradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*