Helena Himel: Nikad Ponovo (Trifun Dimić 2013 – prvo mesto u kategoriji do 30 godina za prozu)

Filed under: nagrađeni radovi,region,Trifun Dimić 2013 |

DanilovgradPokušaš da stavis sve reči sveta na parče papira…i shvatiš da nikad nećeš uspeti da dočaraš emociju,trenutak koji se ne zaboravlja…ljude koje srećeš..i koji prolaze pored tebe.

Iznova slušaš Kerber i „Nikad ponovo“…

Reči dopiru do tebe…

„Ne vredi, nikad ponovo

ne trazi, sve je gotovo

i sta nam je preostalo

ne zali, nista od nas nije ostalo“

Uspomene naprosto naviru, nesmetano. U tebi vlada poražavajući osećaj….nedostaje ti sve što te podseća na neku davnu prošlosti, neka bolja vremena.

Kao dete verovao sam u ljubav za sva vremena, u magiju koju ljubav nosi sa sobom i pleše poput slepog čoveka na trapezu. Za ljubav je dovoljno samo dve stvari bar je tako govorila moja majka: Moraš naučiti da voliš i praštaš. Mislim da sam dovoljno voleo, ali nisam uspeo da dosegnem tu drugu dimenziju i naučim da praštam. Pronašao sam sklonište kraj tebe, ali vremenom je ono postalo zastrašujuće hladno, nelagodno za život i meni strano.

Osećao sam da živim u praznoj kući, bez nameštaja, oronuloj u vlagi i hladnim zidovima koji me okružuju.

Sedeo sam noćima „sam“ i posmatrao tebe, kako ležiš nepomično i srećno u nekom drugom svetu, s nekim drugim ljudima koje čak nisam umeo ni da prepoznam u tvojim očima.

Tvoj glas sam naprosto zaboravio kako zvuči u prevelikoj i praznoj sobi. Osluškivao sam i najmanji šum…ne bih li išta dobio od tebe.

Jednostavno nije vredelo. Uvek bih ostajao sam i zarobljen u mislima.

Ljudi su mi govorili da ljubav u nekim trenucima dosegne to čuveno stanje „zatišja“ , i da je važno da budem strpljiv, odmeren i spreman da pomognem. Želeo sam da verujem…ali sam naprosto osećao da je ova ljubav nestala…..s nekim drugim ljudima.

Kad bih poželeo da  odustanem, setio bih se tvog osmeha,reči koje su me vodile kroz život, mirisa koji me okruživao gde god bih se maknuo i ujedno govorio umesto mene da si baš ovuda prolazila kako bi me podsetila na sve što smo imali…

Lagao bih ako bih rekao da nisam maštao o tebi za ceo život. Bio sam od onih ljudi koji vole za sva vremena. No majka je zaboravila da mi kaže da za potpunu ljubav moraš imati sve „pogled,dodir i vreme“. Vreme je samo govorilo- nikad ponovo !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*