GOSTOPRIMSTVO

Ema Stevanović –

Međuljudski odnosi u našoj seoskoj sredini bili su regulisani mnogim, tradicijom utvrđenim, propisima. Naka od njih su se zasnivala na religijskim predstavama. U tu kategoriju možemo uvrstiti i izvestan broj pravila vezanih za običaj gostoprimstva. Ovaj običaj je bio poznat u svim srpskim krajevima, a o njemu je pisao i Vuk Karadžić. Da bi mogla primiti goste na odgovarajući način, nmoga domaćinstva su imala posebne sobe ili kuće sa tom namenom (gostinske sobe, gostinske kuće, konačiće, odžaklije i dr.).

Iz Vukovog opisa vidi se da srpski seljaci nisu primali u kuću samo poznate osobe (prijatelje, rođake), već i strance, nepoznate putnike. Primiti gosta, ma ko on bio, predstavljalo je ne samo moralnu, već i svetu, religijsku obavezu. Ovakvo shvatanje bilo je umnogome hristijanizovano. Verovalo se da je odbijanje gostoprimstva veliki greh, koji povlači i odgovarajuću sankciju. To ilustruje i izreka zabeležena medju Kučima: „Dje prijatelji (gosti) leba ne iju, tu ni Bog pomoj’ neće“. Postoji mnogo predanja sa ovakvim motivom. Najčešće se sam Bog ili neki od hrišćanskih svetaca javljaju prerušeni u putnika, odnosno prosjaka i traže gostoprimstvo. Obraćaju se nekom bogatom domaćinu, koji odbija da ih primi, a zatim i siromahu, koji ih prihvata. Obojicu stiže zaslužena kazna: bogataš osiromaši, a siromah se obogati. Ponekad negostoljubivog domaćina stiže kazna nakon smrti, na onom svetu. Verovalo se da onaj ko uskrati gostoprimstvo odlazi u pakao. U jednoj priči se navodi kako se neki derviš molio Bogu trideset godina i živeo bogougodnim životom, ali je otišao u pakao, jer je jednom odbio da primi gosta. Nasuprot njemu, hajduci su živeli grešno i činili zlo, ali su u jednoj prilici ugostili namernika, pa su završili u raju.

Sva ta predanja nedvosmisleno prenose poruku da se gostoprimstvo ne sme odbiti. Nije bilo dovoljno samo primiti gosta. Podrazumevalo se da on mora biti ugošćen tako da zadovoljno napusti svoje privremeno boravište. Gostu se davao najbolji mogući smeštaj, nuđena su mu najbolja jela i pića. Domaćini su nastojali da ga oraspolože ugodnim razgovorom, a i da mu obezbede ličnu zaštitu.

Sva pažnja prema gostu bila je uslovljena njegovim religijskim statausom. U očima seljaka, namernik je uvek morao da bude neko prerušeno natprirodno biće ili ljudsko biće sa natprirodnim svojstvima. Takvom biću se nije smelo zameriti, a bilo je poželjno uspostaviti neku vrstu saveza sa njim. Svečani doček gosta, sa hlebom i solju, bio je čin kojim se takav savez simbolično sklapao. Bez obzira kako se gost ponašao, niko nije smeo da ga povredi ili uvredi. Ništa mu se nije smelo odbiti.

Odnosi gošćenja i gostovanja bili su veoma osetljivi. Nije samo domaćin morao paziti da ne uvredi gosta, već i obratno. Gost je morao izbegavati svaki postupak kojim bi mogao, makar nehotice, da nanese ukućanima zlo. Zato je i njegovo ponašanje bilo regulisano mnogobrojnim propisima. Po njima se ponašao od trenutka kada je stupao u gostoljubivi dom pa sve dok ga ne bi napustio.

O postanku i razlogu gostoprimstva postoji pet hipoteza:

1. po jednoj, gostoprimstvo je postalo iz milosrdja prema nepoznatom licu, koje bi se našlo u teškim prilikama, jer je zapaženo da se i kod najprimitivnijih naroda javljalu altruistička osećanja prema strancima koji su u nevolji
2. po drugoj, gostoprimstvo je nastalo pod uticajem medjunarodnog saobraćaja i trgovačkih odnosa, koji su bili njime izazvani. Po ovoj hipotezi gostoprimstvo je nastalo iz sebičnih pobuda, jer se ugostitelj nadao da će mu njegov postupak biti od koristi
3. po trećoj hipotezi, koja ima lokalni karakter, jer se odnosi na Gale, gostoprimstvo je nastalo iz želje za saznavanjem navika i običaja drugih naroda;
4. po četvrtoj hipotezi, gostoprimstvo su uglavnom izazvale različite religijske predrasude i praznoverice. Nepoznat stranac izaziva kod običnog naroda osećanje misterioznog strahopoštovanja. Po ovoj hipotezi gostoprimstvo je nastalo delom iz straha od gneva nepoznatog stranca, delom iz nade da će se dobiti njegov blagoslov
5. po petoj hipotezi, gostoprimstvo je nastalo na osnovu verovanja da božanstva i demon putuju po svetu, prerušeni u obične putnike i prosjake, i da svaki putnik i svaki prosjak može biti neko prerušeno božanstvo ili demon. Ova hipoteza vidi zvor gostoprimstva u odnosu poverenja i srdačnog osećanja koje nastaje izmedju domaćina i gosta, jer domaćin ukazuje gostoprimstvo strancu prvenstveno, ako ne i isključivo, da bi se sprijateljio sa njim i da sa njim napravi savez, kako bi mogao da iskoristi njegove natprirodne, božanske moći.

Gostoprimstvo razvilo iz prvobitnih međususedskih i međurodbinskih poseta, odnosno iz „rodovnog“ dočekivanja gostiju. Kasnije, sa razvojem trgovine, rodovsko, odnosno plemensko gostoprimstvo se proširilo na sve članove drugih zajednica. Ovo je bilo neophodno kako bi se mogla obavljati trgovina među različitim zajednicama, odnosno da bi trgovcu bio zagarantovan siguran boravak na stranoj teritoriji. Gostoprimstvo je prošireno i na strance, jer su ljudi skloni da primenjuju već postojeća pravila. Pored ovog faktora, važnu ulogu je imao i religijski, gde se gost dovodi u vezu sa božanstvima.

• Веселин Чајкановић, Студије из српске религије и фолклора, СЕЗб 31, Београд, 1924.
• Душан бандић, Табу у традиционалној култури Срба, Београд, 1980.

Pročitajte i:

• Konkurs za objavljivanje radova u 23. broju časopisa “Avlija“
• Konkurs „Bajka 2021“
• Конкурс „Стопама Луке Милованова Георгијевића“
• Natječaj za zbornik priča književne fantastike
• Konkurs za novu broj Haiku časopisa