Gorica Stanković – pesma (Rudnička vrela 2013 – drugo mesto)

Filed under: nagrađeni radovi,region,Rudnička vrela 2013 |

neboLed je goreo dok sam sa neba
golim rukama pipala oblake
za sreću znala da malo treba
u snu oživljavala tvoje korake.

Sanjala san za novi dan
zatvorena u kavezu kao ptica
rukama svojim mekim ko lan
brisala suze sa bledog lica.

Sve moje radosti i moje tuge
stavih ko pečat na papir beli
slikah ih bojama šarene duge
da oživim osmeh uveli.

I nebo je znalo da zaplače
kad sam od tuge pisala rimu
Sunce me grlilo jače i jače
iz grudi mojih topilo zimu.

Sanjala sam mirnu luku
spasavala brod što tone
za spas tražila samo ruku
vetrovi nemira da me ne lome.

Imala sve nemala ništa
žedno srce je žuc pilo
sakupljala pepeo kraj zgarišta
srce je lepše snove snilo.

Oštrica mača me je sekla
srce se raspuklo ko od olova
ćutala na ognju se pekla
sadila cveće na mestu korova.

Rođena s dušom da sebe dajem
nepronađena još postojim
obasjana sunčevim sjajem
još uvek plavo nebo volim.

U snu bez sna zora me budila
rumen stavljala na bledo lice
plavom nebu njedra nudila
sanjala da letim krilima ptice.

Skidala u snu haljine tesne
trcala po livadi sanjanih snova
ostavih trag pisući pesme
ne želeći život prepun bola.

Sahranila sreću što mi je uze
bacila sve ružno u bezdan gluvi
tražila da mi se vrate suze
na putu života što se mrvi.

Htela da gradim dvorac ljubavi
davala zvezdanu nit iz duše
kovala gnezdo lancima najdebljim
skidala okove koji me guše.

Novim vetrima sunce lovila
srcem svojim pesmu pisala
od života se nisam umorila
nisam živela samo sam disala.

Naučila tugu da huci tise
beskućni prag mi jedino osta
sve sam radila ne mogu više
sudbina moja nek ti je prosta

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

*