Tražila sam osećaj mira
čuvala reči da ne obole
šaputala ispred manastira
sklapala ruke koje se mole.
Prebrzo sam sama gazila
tražeći u snovima raj
na minska polja pazila
da mi zvezda ne izgubi sjaj.
Rasplitala sam tugu
dugačkim nitima tkanu
stavljala u nju dugu
molila se novom danu.
Ožiljak mi pesmu pisao
na oltar sam je stavljala
samo mi je bosiljak mirisao
ja u muku, nisam se javljala.
Zube stiskala, reči gutala
blud me lomio a čast krasila
vrištala u sebi, lutala
da se sama ne bih ugasila.
Koristih snove da bih živela
kroz pesmu sam sve govorila
hladna me noć pokrivala
neshvaćena, nisam se umorila.
Našla sam osećaj mira
na poleđini belog papira
ispred manastira ne šapućem više
sklapam ruke i ljubim kiše.
sklapam ruke i ljubim kiše.
Pročitajte i:
1 comment
Svaka vam čast koleginice 🙂 Predivna pesma.
Comments are closed.