24.7 C
Belgrade
22/05/2022
nagrađeni radovi region

Gorana Aćimović: pohvaljeni radovi

Stara-planinaП И Т А Њ Е
Шта ћу са собом ноћас?
Мисао о смрти ме прати.
Можда је то усуд свих нас.
Хоћеш ли ми одговор дати?
Вуку ме дубине успомена.
Док ћутим у овој ноћи
и чекам нека јутра,
снена,
не желим да мислим о самоћи.
Ни о томе јесам ли довољно снажна.
Сутра, на нека питања важна
желим одговор да дам.
Ко сам, хтела бих да знам?!

Песма је похваљена на Фестивалу поезије „Барајево 2013“ и објављена у зборнику у категорији мисаоне поезије.

 

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА
Овом песмом затварам круг
за оним кога више нема.
Док ћутим и грлим је к’о да ми је друг,
у мом крилу туга спокојно дрема.
Нек спавају очи те страшне звери
којој своју уморну душу приносим.
Њен самртни урлик поруши моје двери.
Остах на олтару чемера да пркосим.
Ево, гледам сунце како пада.
И док ово срце страда,
ледени дах слутње
покрива дане.
Самоћа ме притиска ноћас.
Не волим пупољке ране.

Песма је похваљена на Међународном сусрету песника „Сећање на Бранка Миљковића“ у Нишу и објављена у зборнику „Између два света“ 2013.

Slične vesti

19 comments

mark 28/12/2013 at 15:42

U izobilju radova kvazipisaca koji su svuda oko nas, Vaše pesme, draga Gorana, predstavljaju nešto za čim naša čula potajno žude. To je ono malo prirodne lepote koje je samo ostalo još u prirodi, negde dobro skriveno od ljudskih ruku. Ne može se dodirnuti, već osetiti, i to samo srcem! Naslednice Raičkovićeve misli, hvala za ovu božansku lepotu koju ste sa neba spustali među nas!

Gorana 29/12/2013 at 23:25

Hvala Vam od srca!

Goca 01/01/2014 at 11:50

Draga moja Gorana,
Tvoji su me stihovi duboko dirnuli….toliko su jaki i mocni….Hvala ti za delic tvojih emocija, koje si odlucila da podelis s nama !

Gorana 01/01/2014 at 20:03

Hvala Vam na iskrenosti!

ena 02/01/2014 at 18:01

U izobilju radova kvazipisaca koji su svuda oko nas,nashle su se i ove pjesme, uz nedeuzhno poshtovanje /jer mnogo je ljepshe davati neshto kada nisi duzhan/. Sve sto sam osjetila u ovim pjesmama je jaka zhelja da se neshto napishe. Nazhalost,pomenuta zhelja u kombinaciji sa pitkom rimom i nekoliko klisheiziranih sintagmi i izraza zaista,ali zaista nije dovoljna da bi se ugasila zhedj za kvalitetnom umjetnoshchu. Podrzhavam svaki entuzijazam za pisanjem i moguche da ce on nekada dobiti na vrijednosti,vremenom – ali nikako ne podrzhavam zhiri koji uporno pohvaljuje i nagradjuje ovakve radove. Zaista demotivirajuche…Pozdravi i mahanje iz mog zbunjenog kosmosa…

Gorana 03/01/2014 at 14:41

Sa Vama bih se složila u jednom: voljela bih da ovi stihovi nisu nikada napisani, jer nastali su iz dubine bola koji sam osetila, a koji traje bez obzira na vreme koje protiče.Ne želim da dotaknete dno, jer tek tada vidite lepotu i beskonačnost kosmosa.

mark 03/01/2014 at 17:49

Poštovana Ena, bilo je veoma teško i iscrpljujuće pročitati Vaš konfuzan i besmislen komentar. Prvo bih Vam savetovao da naučite pravopis, a onda da sudite o vrednosti nečije umetnosti. Za pisanje poezije potrebna je ogromna želja, a sa njom dolaze misli i ideje. Pitka rima i dinamika stihova su doveli do toga da Goranine misli deluju kao klišeizirane sintagme, ali svaka reč ima dublji smisao i veliki značaj. Mnogi pisci koji su se bavili misaonom poezijom nisu koristili rimu baš zbog tih razloga. Ja sam spomenuo Stevana Raičkovića, koji je pisao misaone pesme sa istančanom rimom i ritmom i njegove pesme itekako imaju umetničku vrednost, možda i veću od onih koji su tok svojih misli puštali da slobodno preleću iz stiha u stih, bez ikakve rime i ritmike. Zbog svega navedenog, draga Ena, nije u redu nikome sputavati želje i ideje, a pohvala žirija i služi za to da nekome da motivaciju. Za Vaše misli pravo mesto i jeste zbunjeni kosmos…

Milos 04/01/2014 at 12:18

Свако има право на мишљење и на слободно изражавање тог мишљења. Можда се оно неком не допада, али то не значи да коментар, у овом случају неповољан по аутора, не сме да остави.

– Zbog svega navedenog, draga Ena, nije u redu nikome sputavati želje i ideje…

Мислим да у Енином коментару нема спутавања жеље и идеје. Једноставно је на лош пријем наишао начин на који је аутор остварио уметничку идеју.

Вама се можда веома свиђају ове песме, и у реду је устати у њихову одбрану, али је исто тако сасвим у реду да се некоме не допадају и да их нападне. При томе у расправи би било лепо служити се искључиво аргументима, а не нападати некога лично, као што је то овде урађено:

– Za Vaše misli pravo mesto i jeste zbunjeni kosmos…

Не мислим да су песме без икакве уметничке вредности, али мислим и да нису изузетне нити божански лепе.

Друга песма ми се свиђа више него прва, али клишеи заиста јесу присутни и умањују утисак. Сличан ефекат има и рима на неким местима. А што се мисли које се крију иза речи тиче, ако стигнем, детаљно ћу проучити песме и објавити резултате у посебном коментару.

Gorana 05/01/2014 at 11:48

С А М О Ћ А

На другој обали живота
чекаш ме.
Корачам у сусрет теби
без корака.
Пролазности дрхтај проструји мојим телом.
То дах прошлих времена буди жудњу у мени.
Још увек лута
и слути
додире и врелину дланова твојих.
Боле ме јутра
на овом острву
без тебе.

osmeh 06/01/2014 at 16:51

Iza najvecih knjizevnih dela stoji ‘koban’ trenutak nastanka. Ko je doziveo zna o cemu govorim.
Pesme su divne,pogotovo “ PITANJE“- govori o ljubavi smerno i krotko, osecanja su plemenita i dozivljena.
P.S.Samo napred! Komentari su tu da budemo bolji.

Gorana 11/01/2014 at 15:11

Mnogo mi znači lepa reč, a i sama tragam za njom u trenucima samoće.
Hvala Vam!

Вук 09/01/2014 at 14:58

Успешно упаривање две личности у једну; оне прво обичне, људске и оне друге, стваралачке. Тако упаренe, доведенe су на подијум опасан пламеним кругом вредности да ту, појући играју ритмично мелодичним тоном штоно се да почути. А тај тон. . . Он је итекако необичан, титра својственом, непоновљивом, сензуалном обнаженошћу; шармантно лукав притом јер ето, уме вешто заварати летимичног и непреданог да му се може учинити као нека добрано знана и слушана песма.
Све похвале за исткане речи Горана. Желим Вам успеха у даљем стварању.

Gorana 11/01/2014 at 15:25

Pišem,iako sam svesna da je uzaludan pokušaj da ga probudim svojim stihovima ( želim da to bude poezija ).
Hvala Vam!

Živanka Jovanov Petrović 20/01/2014 at 13:40

Знам коме је упућен сваки стих.Да може да их прочита био би поносан на тебе.

Gorana 20/01/2014 at 17:53

Све што ми је недостајало у животу пронашла сам у младићу благог погледа и нежног осмеха.Њему ме је привукла нека сила од чије снаге сам стрепела двадесет и пет година,јер знала сам да постоји и њена мрачна страна.
Сусрет са смрћу је увек неочекиван.Схватила сам да је и љубав немоћна пред њом.
Хвала ти и волела бих да сањам о срећи!

vesna moraca 27/01/2014 at 23:14

Draga moja koleginice, volela bih da govorim tvoje stihove! Reci lece, pisi i dopusti bolu da se izlije na papir, lakse ces se sa njim suociti i izboriti kada postane, makar i tako, opipljiv! Pisi, reci su cudo, izgovoricemo ih jos jedna drugoj, nadam se, kada se sretnemo nekada, negde, na nekoj drugarskoj kafi, koju cemo, polagano i sa nekom cudnom i pomalo gorkom setom, ispijati.Pisi, reci su cudotvorne, spasonosne. Ne daj im da te guse, pusti ih, kao sto deca pustaju zmajeve i zabacene glave gledaju za njima, bez snebivanja, bez straha.Taj trenutak donece ti radost, jer ces NJEGA prepoznati u njima.Veliki pozdrav

Gorana 29/01/2014 at 07:18

Shvatila sam da je pisanje put kojim stižem do unutrašnjeg mira.
Hvala ti Vesna!

titiana zivojnovic 30/01/2014 at 00:44

Чекам те у друштву пахуља, у снежним зимским данима,међу светлуцавим бисерима белог покривача.Друштво ми праве два ,три смрзнута зрака које је месец заборавио.
Срешћемо се можда и случајно.Испричаћемо наше протекле године.
Иако је наше детинство отишло давно, у гранама школског парка још увек одзвања наш весели жагор и безбрижан смех.

Gorana 30/01/2014 at 22:25

Sećanje na dane našeg druženja u toku školovanja bude usnuli osmeh na mom licu ili je to samo titraj neke davne,izgubljene sreće, dok čekam svetlost dana da me pozove.

Comments are closed.